"Žeđi moja, pomamo moja beskrajna, moj pute neodlučni!": Veliki pesnik je prvi put rođen na ovaj dan
Ako smatraš dugim i ludim vetar zastava što prolazi kroz moj život, i odlučiš da me ostaviš na obali srca u kome imam korena...
Veliki čileanski pesnik Pablo Neruda rođen je na ovaj dan, 12. jula... no samo prvi put. Pesnik koga najbolje znamo kao tvorca ljubavne poezije zapravo je bio i hroničar svog vremena, aktivan političar, ali pre svega dečak koji je krišom od svog oca objavljivao poeziju za koju će jednog dana dobiti Nobelovu nagradu.
Rođen je dva puta - prvo kao Rikardo Rejes, sin železničara koji pisanje pesama nije video kao ozbiljan posao. Rikardo je svoja dela zato objavljivao krišom, pod pseudonimom Pablo Neruda. Skoro 30 godina tim imenom potpisao je pesme, kupio hvale, stekao čak i međunarodnu slavu. Lažno ime vremenom je postalo identitet, te se Rikardo i zakonski rodio kao Pablo Neruda 1946. godine.
Neruda je podržavao Staljinov režim i zbog toga bio proteran iz zemlje na dve godine. Kada se vratio u Čile, predložen je za predsednika države, što je odbio. Nedugo zatim dobio je Nobelovu nagradu za književnost.
Umro je 1973. godine u Čileu. Onaj koji se rodio dva puta, dva puta je i sahranjen. Nakon Nerudine smrti sumnja da je otrovan zbog svog političkog angažamana kolala je Čileom čitavih 40 godina. Njegovo telo ekshumirano je 2013. godine i podvrgnuto analizama koje su pokazale da je pesnik ipak sa ovog svet otišao prirodnim putem.
Kao i posle svakog velikog pisca, reči su ostale večno.
Telo žene
Telo žene, beli brežuljci, bedra bela,
ti si spodobna svetu u svom činu nuđenja,
Moje telo divljeg ratara u tebi kopa
i izbacuje sina iz dubine zemlje.
Bejah osamljen kao tunel. Od mene bežahu ptice
i noć je u mene nadirala svojom moćnom najezdom.
Da bih se nadživio, kovao sam te kao oružje,
Kao strelu u svom luku, kao kamen u praćki.
Ali dolazi trenutak osvete i ja te ljubim.
Telo od kože, od mahovine, od mleka čvrsta i lakoma.
Ah, pehari grudi! Ah oči odsutnosti!
Ah, ruže prepona! Ah, glas tvoj spor i tužan
Telo žene moje, ostat će u tvojoj ljupkosti.
Žeđi moja, pomamo moja beskrajna, moj pute neodlučni!
Tamna korita u kojima žeđ večita traje,
i umor traje, i patnja beskonačna.
Ako me zaboraviš
Hoću da znam
jednu stvar.
Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve što postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.
E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.
Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.
Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
iščupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.
Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.
Divno je, ljubavi, znati
Divno je, ljubavi, znati da si ovde u noći,
nevidljiva u svom snu i ozbiljno osamljena
dok rasplićem svoje brige
kao mreže zapletene.
Odsutno, tvoje srce plovi snovima,
ali telo ti diše tako napušteno,
tražeći me uzalud, dopunjujući moj san
kao biljka što se udvostručuje u seni.
Uspravna, bićeš druga što će živeti sutra,
ali od onih granica izgubljenih noći,
od ovog biti i ne biti u kojem se nalazimo
nešto ostaje i vodi nad svetlom života
kao da je pečat sene obeležio
vatrom svoja tajnovite stvorenja.
(D.D.S.)