Dante Aligijeri i firentinska posoljena jaja: Kratke anegdote iz života velikih pisaca

Dosadni ljudi će reći da je priča koja sledi izmišljena, i tražiće dokaze koji joj idu u prilog, znajući da dokaza ne može biti. Ne budite ti ljudi. Sa njima niko ne želi da se druži

Durante di Aligijero delji Aligijeri: tako glasi puno ime slavnog italijanskog srednjovekovnog pesnika koji se potpisivao i svetski glas stekao pod književničkim pseudonimom „Dante Aligijeri“. Rodio se u Firenci oko 1265. godine, a preminuo u Raveni 13. ili 14. septembra 1321, kada je imao oko 56 godina.

Njegova „Božanstvena komedija“, napisana između 1308—1320. — koja se prvobitno zvala samo „Komedija“ a koju je Đovani Bokačo prozvao „Božanstvenom“ — drži se za najznačajniju poemu kasnog evropskog srednjovekovlja, i za najznačajnije delo napisano na italijanskom jeziku do dana današnjeg.

Da je Dante nije napisao narodnim jezikom, na toskanskom dijalektu, ko zna kako bi danas izgledao i zvučao zvanični italijanski jezik; a nije bilo „normalno“ u to vreme pisati na narodnom jeziku, normalno je bilo pisati na latinskom koji je znao samo odabrani i malobrojni soj.

Njegov primer odmah su na Apeninskom poluostrvu sledili drugi, poput Frančeska Petrarke i pomenutog Bokača, a trend se ubrzo proširio i van Italije; dovoljno je pomenuti Džefrija Čosera i njegove „Kenterberijske priče“ napisane na engleskom umesto na latinskom ili francuskom, pa da sve bude jasno (doduše, Čoser nije bio prvi pisac na engleskom, imao je prethodnike koji su bili pod Danteovim uticajem, ali je verovatno upravo on odigrao ključnu ulogu).

Dante je takođe ovom svojom poemom tokom narednih vekova snažno uticao na sve vidove zapadnoevropske umetnosti, ne samo na književnost (mada posebno na književnost, koja se ne može objasniti bez njega i njegove „Božanstvene komedije“), i njegovi opisi pakla, čistilišta i raja trajno su se urezali u svest stvaralaca širom Starog kontinenta.

Uostalom, Italijani ga ne zovu bespotrebno „Vrhovnim pesnikom“ (ital. il Sommo Poeta) ili pak samo „Pesnikom“ (ital. il Poeta), niti bezrazložno njega, Petrarku i Bokača skupno oslovljavaju sa „Tri fontane“ i „Tri krune“.

Postoji jedna anegdota vezana za Dantea koja je osobito interesantna, i povod je pisanja ovog teksta. Za početak, tvrdilo se tada a tvrdi se i sada, da je Dante posedovao izvanrednu memoriju, da je pamtio kao slon. Nakon što se proslavio, svaki put kada bi izašao da se prošeta Firencom, saletali bi ga sugrađani željni da takvog genija i znalca štošta priupitaju.

I baš se jednom takvom prilikom okupila oko njega neka grupa ljudi i među njima jedan potpuni stranac Danteu. On je bez ikakvog uvoda postavio iznebuha sledeće pitanje: „Koje je najukusnije jelo na svetu?“ Jedva i primetivši ko mu pitanje postavlja, bacivši tek letimičan pogled, Aligijeri je odgovorio: „L’uovo“, to jest: „Jaja“.

Prošla je godina dana, i isti čovek je ponovo sreo Dantea u istoj ulici. Opet bez ikakvog uvoda, mimoilazeći se sa Pesnikom, usput mu je dobacio: „Sa čim?“ Pesnik, bez ikakvog razmišljanja, momentalno shvativši o čemu se radi i ko je čovek, mirno je izbacio kao iz puške: „Sa solju“.

Dosadni ljudi će reći da je ovo lažna priča, da je izmišljotina, i tražiće dokaze koji joj idu u prilog. Ne budite ti ljudi. Sa njima niko ne želi da se druži.

(P. L.)