„Kraljević Marko po drugi put među Srbima“: Čupamo od zaborava bisere srpske kulturne baštine

Radoje Domanović i Kraljević Marko bili su barem u jednoj stvari slični: obojici je bilo dojadilo da slušaju plač i kuknjavu Srba za Kosovom i slavnim izgubljenim carstvom, dojadilo im je moljakanje Marka da ustane iz groba i donese im oslobođenje od turskog ropstva. Zato je Radoje odlučio da Marka vrati na Zemlju

Morao je Milić Domanović da se doseli u Srbiju iz Hercegovine, iz sela Domanovići na obalama Neretve; morao je da se zaposli kao sluga i nadničar kod Simeona Cukića, srodnika ustaničkog vojvode Pavla Cukića; morao je marljivo da radi a svaki dinar pametno da ulaže da bi kupio sopstvenu zemlju; morao je oba sina, Aleksu i Miloša, da pošalje na bogosloviju; morao je Aleksu da zapopi a Miloša da da u učitelje; morao je da gleda kako mu se preduzimljivi Miloš bogati unosnim poslovima; morao je da ga oženi Persidom Cukić, kćerkom istog onog Simeona kod kojeg je nekada radio kao sluga i nadničar. Morao je sve to Milić Domanović da uradi da bi na svet došao njegov znameniti unuk Radoje.

Radoje Domanović, naš legendarni satiričar, rođen je 16. februara 1873. godine, a umro je od tuberkuloze već 17. avgusta 1908. Mlad, imao je samo 35 godina. Ali za tih 35 godina dao je srpskoj književnosti toliku dozu humora i genijalnosti, toliko je moćno zadirao u našu dušu i secirao naš mentalitet, ismevao ga kako bi nas učinio boljim, kako bi Srbe naterao da se zapitaju — da mi danas možemo samo da mu budemo zahvalni do groba, i da ga nikada, nikada ne zaboravimo.

Preporučujemo

Jedna od najboljih pripovetki Radoja Domanovića je, nema sumnje, „Kraljević Marko po drugi put među Srbima“. U pitanju je delo ingeniozne premise i još ingenioznije izvedbe, istovremeno toliko duhovito, da čovek ne zna da li da se smeje ili da plače. Obično čini i jedno i drugo. Radnja je očigledna iz naslova, ali da pojasnimo: Kraljeviću Marku dozlogrdi što Srbi dole na Zemlji samo kukaju i leleču zbog Kosova, i samo zazivaju njega da dođe da im pomogne da oslobode celu zemlju od turskoga jarma, pa odluči da siđe ponovo među njih.

Ili, rečima samog Domanovića kojima počinje pripovetka: „Saleteli mi Srbi, pa više od pet stotina godina kukaj: ’Jao, Kosovo!’... ’Kosovo tužno!’... ’Kuku, Lazo!’ Plakasmo tako preteći kroz plač dušmanima: ’Mi ćemo ovako, mi ćemo onako!’ Plačemo mi junački i pretimo, a dušman se smeje. A mi se dosetismo u jadu Marka i uzmemo zivkati čoveka da ustane iz groba, da nas brani i sveti Kosovo. Zivkaj danas, zivkaj sutra, zivkaj svaki čas, za svašta: ’Ustani, Marko!’... ’Dođi, Marko!’... ’Pogledaj, Marko, suze!’... ’Kuku, Kosovo!’... ’Šta čekaš, Marko?’ I tako to zivkanje pređe u bezobrazluk. Napije se neko u mehani, pa se tek kad potroši pare ražali za Kosovom, obuzme ga neko junačko čuvstvo pa odmah: ’Jao, Marko, gde si sad?’ I to, brate, nije malo, nego je to trajalo tako pet stotina leta. Na Kosovu već čitava baruština srpskih suza, a Marko se preturao po grobu, preturao, pa se već i mrtvu čoveku dosadilo.“

Zato Marko ode kod Boga da ga moli za dopuštenje da se vrati među Srbe kako bi im pomogao. Gospod mu kaže da nama nema pomoći, ali Marko insistira. Zato On odlučuje da ga pusti...

Po ovoj pripovetki snimljen je istoimeni televizijski film 1968. godine u režiji Vladimira Andrića, po adaptiranom scenariju Zorana Popovića, a sa Slobodanom Aligrudićem, Severinom Bijelićem, Milutinom Butkovićem i Predragom Lakovićem u glavnim ulogama, ali je do njega vrlo teško doći. Međutim, Dramski program Radio Beograda snimio je vrhunsku radio-dramu marta 1991. godine. Uloge su podelili Petar Božović, Branislav Jerinić, Zoran Stojiljković, Miroslav Pavićević, Nikola Milić, Branimir Petković i Miodrag Milovanov. Reditelj je bio Miroslav Jokić, koji je takođe radio i dramatizaciju.

Poslušajte, uživajte!

(P. L.)