Jadi i muke Gece Kona, najvećeg srpskog izdavača i majke mnogih naših pisaca (FOTO)

Čupamo od zaborava bisere srpske kulturne baštine

„Ja, Geca Kon, koji sam do sada podanik austrougarski bio stupajući u sažiteljstvo srpsko zaklinjem se Bogom živim, da ću i kao drugi rođeni Srbin vladajućem Kralju srpskom svagda veran biti, da ću ustava zemaljskog, zakona i uredaba savesno pridržavati se, vlasti zemaljske slušati i njima pokoravati se, da ću danak, dajanija i ostala bremena zemaljska, koja se nalagala budu, tačno plaćati i podnositi; i sve dužnosti sažitelju srpskom svojstveno voljno ispunjavati. Tako mi Bog pomogao, i tako da mogu odgovor dati na njegovom strašnom sudu.“ — Zakletva Gene Kona pri sticanju državljanstva Kraljevine Srbije godine 1901.

Geca Kon — rođen 2. avgusta 1873. u ugarskom Čongradu, u porodici aškenaskih Jevreja (otac Bernard je bio rabin, a majka mu se zvala Lujza) — postao je srpski podanik 1901. godine, nakon čega je u našem glavnom gradu otvorio knjižaru u Knez Mihailovoj ulici. Na kom broju tačno zaista je teško reći; po nekim izvorima radilo se o br. 1, ali na njegovim izdanjima šest godina kasnije stoji br. 34, mada je naravno moguće da je u međuvremenu promenio adresu.

Ono što nikada nije promenio i ono za šta se školovao, bilo je bavljenje knjižarskim zanatom. Porodica se nedugo nakon njegovog rođenja preselila u Zemun, gde je pohađao knjižarski smer u Trgovačkoj školi; školovanje u Novom Sadu prekinuo je 1889. da bi po prvi put došao u Beograd gde se zaposlio u knjižari Fridriha Breslauera. Tek se 1894. vratio u Novi Sad i tamo radio kao poslovođa u knjižari Arse Pajevića. Ali mu se život na ušću Save u Dunav osladio i bez njega nije mogao, pa se ubrzo vratio. Kao što smo rekosmo, prve godine novog veka dobio je i državljanstvo.

Značaj Gece Kona za srpsku kulturu, i književnost posebno, teško je preuveličati. Gotovo da je nemoguće. Njegova knjižara je počev od 1905. radila i kao izdavačka kuća i mnogo važno strano delo prvo je na srpskom objavljeno upravo u izdanju Knjižare Gece Kona. Da ne pričamo o domaćoj književnosti. Počeo je 1905. sa „Sintaksom srpskog jezika za srednje škole“ Janka Lukića, dok mu je prvi strani prevod bio Makijavelijev „Vladalac“ iz 1907. godine (pisac ovih redova ima u svom vlasništvu to izdanje).

Mnogo truda i sredstava uložio je u razvoj srpske književnosti. Pesnik i esejista Božidar Kovačević, inače profesor Druge muške gimnazije i upravnik arhiva Srpske akademije nauka i umetnosti, svedočio o veličini Gece Kona: „Od svoje zarade on je više nego iko pomagao domaću književnost. Piscima čije knjige nisu najbolje išle davao je pristojne honorare, kao i siromašnim, da bi mogli nesmetano, oslobađajući se napornog novinarskog rada, da ostvare zamišljena književna dela“. Kovačević navodi i konkretan primer: „Pesniku Dragoljubu Filipoviću za patriotsku zbirku ’Kosovski božuri’, Kon je nekoliko puta platio honorar da bi ga materijalno pomogao jer je, stvarno, živeo u velikoj oskudici.“

Njegova izdavačka kuća popularizovala je domaće autore edicijama kao što su „Srpski narod u 19. veku“ i „Naša knjiga“; edicija romana za decu „Plava ptica“ najbolja je ikada tog tipa na srpskom jeziku („Prosveta“ će je obnoviti posle Drugog svetskog rata), a tu su „Karijatide“, „Plejade“, „Školski pisci“, „Srpska književnost“, „Zlatna knjiga“, „Pozorišna biblioteka“, „Istorija hrišćanske knjige“.

Nakon Prvog svetskog rata — tokom kojeg su ga 1916. Austrougari internirali u logoru kod Burgenlanda, zbog izdavanja kalendara „Ratnik“ kojim su se veličale pobede srpske vojske nad njihovom, a i zbog toga što je prethodno bio njihov podanik, i tokom kojeg su mu knjižaru zatvorili i navodno sve ruske, engleske i francuske knjige javno spalili — bio je jedan od osnivača prvog udruženja srpskih knjižara 1921. godine, prvo kao potpredsednik a od 1929. i predsednik. Oko njega se skupljao i sa njim družio krem srpske misli i literature: Slobodan Jovanović, Miloš Crnjanski, Jaša Prodanović, Branislav Nušić, Andra Gavrilović...

Tridesetih godina i broj njegovih izdanja vrtoglavo raste (i do 200 naslova godišnje, ukupno nekoliko hiljada tokom karijere), pa se može reći da mu posao prati razvoj Beograda i zemlje kao celine. 1934. objedinjuje svoju knjižaru sa dućanom za prodaju sanitetskog materijala svog zeta Franje Baha u Knez Mihailovoj 8 i preobražava firmu u „Izdavačko preduzeće Geca Kon A. D.“, čime posao diže na viši nivo (1902. oženio se Bečlijkom Lujzom Vajs i sa njom dobio dve kćeri: za pomenutog Baha bila je udata Elvira, dok je Malvina pošla za zemunskog fabrikanta Leopolda Hercoga).

Ali i pored toga što je živeo udobno i što nije oskudevao (podigao je porodičnu vilu u Dobračinoj ulici br. 30), nije mu bilo lako biti kulturni radnik u Beogradu i Srbiji, kao što nije lako ni sada. 1. juna 1932. godine Geca Kon je napisao jedan zanimljiv i duhovit članak za „Politiku“ koji najbolje ilustruje na kakvim je mukama bio i on i ljudi koji su mislili da žive od književnosti na bilo koji način.

U tekstu sa nadnaslovom „Pred kraj književne sezone“, naslovom „Knjige koje neće nikada izići“ i podnaslovom „Jer i one koje su izišle malo ko čita“, vajka se Kon što je morao te sezone da odbije na stotine dela iz lepe književnosti, od kojih su neka bila „i od izvesne književne vrednosti ili bar interesa za publiku“, a sve zbog ekonomske krize zbog koje se ne prodaju kako treba čak ni knjige priznatih autora poput romana „Terazije“ Boška Tokina koji „crta savremeni Beograd i ljude još žive, koji zaista postoje“.

Sa zbirkama pesama bilo je još gore, jer je morao da odbija lične prijatelje, pa i mlade pesnike koje po njegovim rečima „u prvom redu treba izdavati“. U tekstu ne navodi imena, ali bilo je nekih zagrebačkih pesnika koji su se ljutili zato što im ne izdaje knjige; jedan mu je pretio da će „izgubiti renome mecene“, a drugi da ga ignoriše zato što ima neprijatelje među beogradskim književnicima. „Bog zna moje srce, da nije tako“, kaže on. “Obojica pomenutih pisaca napisali su po nekoliko knjiga i ja ih imam na stovarištu. Za poslednje dve godine niko se nije ni našalio da ih potraži. Kako da onda tu budem ja mecena?“ pita se Kon.

Dok zamišljamo kako je prašina napadala na zbirke narodnih pesama koje je sakupio Novica Šaulić, dok padamo u depresiju zato što „svet neće da čita“, dok shvatamo Kona kada kaže da „nije pravo da ja izdam još jednu knjigu samo za redakcije, kritičare i one saradnike moje knjižarnice kojima je uobičajeno davati besplatan primerak“, odlučujemo da prepustimo njemu da svojim rečima ispriča vlastite anegdote iz odnosa sa raznim autorima.

„Ali gospoda su dostupna razlozima“, piše dalje, „pa nekako iziđem na kraj sa njima. Pred očevidnim činjenicama i oni se pomire sa stanjem stvari. Sa damama je već mnogo teže. Ima gospa, sa kojima prepiska iznese za godinu dana čitavu fascikulu. Da su to ljubavna pisma bilo bi lasno. Uvezao bih ružičastom trakom i naredio da se posle moje smrti predadu mojoj udovici, da bi joj tuga bila lakša ili — još teža, kad uvidi šta je izgubila u pokojniku.

Ali to su pisma u kojima me nazivaju ženoubicom, arhi-Šelmićem, književnim Landrijem, čovekom bez srca. Jedna mi romansijerka preti vitriolom, ako joj u roku od tri meseca ne izdam roman. Jedna mlada dama poslala mi je zbirku pesama. U propratnom pismu veli: ’Pesme su vrlo pikantne i pošto znam da Vi takve stvari volite, uverena sam da ćete ih izdati’. Požurih se da joj objasnim kako nikad nisam bio ljubitelj pikanterija na hartiji. Pesnikinja me, ipak, zasipa pismima.

Ali od dama još su energičniji osobenjaci. Jedan mi propali trgovac iz nekog Doma iznemoglih staraca i starica negde u Hrvatskoj šalje pisaljkom pisan ogromni rukopis: ’Najkraći način kako da postanem bogat’. Šezdeset štampanih tabaka najmanje! Po njegovom uveravanju delo bi kupio svaki stoti stanovnik u Jugoslaviji, te bi ga trebalo štampati u 150.000 primeraka. Srećni pisac je bio skroman; za sebe je tražio honorar samo 2000 dinara po tabaku.

Jedan obućar iz Beograda svakog mi meseca nudi slično delo ’Kako da se Evropa spase ekonomske krize’. Glavni predlog mu je štednja. Iz tog razloga, valjda, nigde nije stavljao znake interpunkcije. Ja sam obojici odgovorio da bi štampanje njihovoga dela najpre upropastilo izdavača, a teoretičari bogaćenja valjda ne žele takvu sudbinu svoje izdavaču.

Ipak i s njima je najlakše. Najteže mi je s nepriznatim naučnicima. Oni mi pišu pisma, sa najmanje osam strana. Prvo izlože biografiju. Obično im je početak života sjajan, ali zavidljivi konkurenti i spletke ometu karijeru. Profesori na univerzitetu se uplaše od njega da ih ne pretekne i slome mu vrat. Žena ga ne razume. Međutim njegovo delo donosi vrednost koja će iz osnova izmeniti civilizaciju. Zato sam mu ja, izdavač, jedina nada. Oni obično ne traže honorar, nego samo izvestan broj primeraka za naučnike u inostranstvu.

Tako vam ja, svaki dan, dragi čitaoci, mučim muku da odgovorim pismima. Ne smem da im ne odgovorim, jer me tek onda počnu bombardovati pismima.“

Na žalost i nesreću srpskog naroda, Geca Kon je skončao na strašan način. Po dolasku nemačkog okupatora 1941. i preuzimanju lokalne vlasti od strane antisemitskih kvislinških grupacija, ovaj veliki gospodin koji je svoj automobil četiri godine ranije pozajmio državi prilikom posete čehoslovačkog predsednika Edvarda Beneša, sa porodicom se sklonio u Vrnjačku Banju.

Da pobegne iz Srbije nije mu padalo na pamet! Ona je, uostalom, bila njegova zemlja, drugu nije imao niti je drugu hteo. Srbi su bili njegov narod iako nije bio etnički Srbin (Srbi su i ostali njegov narod, izrodi su sami sebe uklonili iz nacionalne jednačine). Ali Nemci su ga nekako pronašli (iskreno se nadamo bez pomoći izdajnika) i uhapsili, te zajedno sa porodicom vratili u Beograd. Suprugu Lujzu, kćeri Elviru i Malvinu, zeta Franju Baha i dva unuka, nacististički su zlikovci te jeseni streljali kod Jabuke blizu Pančeva. Samo je zet Leopold Hercog uspeo da izbegne smrt, i to zato što je zarobljen kao rezervni oficir Jugoslovenske vojske, dok je Geca odveden u Austriju i streljan, ili u Beču ili u Gracu.

Nemci su odmah po dolasku zaplenili celokupnu njegovu imovinu: vilu u Dobračinoj, dva stana u Strahinjića Bana, izdavačko preduzeće sa dva lokala u Knezu, i plac na Dedinju. Njegovo se preduzeće potom za 24 miliona dinara prodaje firmi „Jugoistok“ koja je nastavila izdavačku delatnost tokom rata, čak i neke Konove edicije (u okviru „Plave ptice“ 1943. godine izdali „Sin lovca na medvede“ i „Karavan robova“ Karla Maja te „Karik i Valja“ Jana Larija).

1942. godine je po nalogu upravnika Nacionalne biblioteke u Beču šest hiljada novih knjiga u vlasništvu Gece Kona prebačeno iz njegovog magacina u ovu ustanovu; još hiljadu i po završilo je u Berlinu, Minhenu, Breslauu i Lajpcigu. Izgleda, nikada nisu vraćene. Posle oslobođenja zemlje njegovu kompaniju preuzima država i pretvara je u Izdavačko preduzeće „Prosveta“, koje i dalje postoji i koje je decenijama bilo jedno od najvažnijih u nas. Baš kao pre toga Knjižara Gece Kona, čoveka koji tako još uvek živi među nama.

(P. L.)