Ljudi koji su brata Meše Selimovića streljali zbog gluposti položili temelj za „Derviš i smrt“: Kako su nastajali veliki romani

„Krajem 1944. godine, strijeljan je u Tuzli moj najstariji brat, partizan, oficir komande Tuzlanskog vojnog područja, presudom vojnog suda III korpusa [...] Na afišama izlijepljenim po gradu pisalo je da je Šefkija Selimović osuđen na smrt strijeljanjem zato što je iz magazina GUND-a uzeo krevet, ormar, stolicu i još neke sitnice, a tako stroga presuda je donesena, piše na objavi, zato što je okrivljeni iz poznate partizanske porodice“, pisao je Meša u „Sjećanjima“. Ali, zašto je Šefkija uzeo te stvari?

Mehmed „Meša“ Selimović rodio se 26. aprila 1910. godine u uglednoj, ali osiromašenoj agovskoj porodici koja je par generacija unazad živela samo od prodaje imanja: njegov deda ništa nije radio, njegov otac ništa nije radio. Premda su neposredno bili iz Visokog (pre toga iz Bileće), u kojem mu se rodio otac Alija, sam Meša došao je na svet u Tuzli.

Selidba se odigrala zato što su roditelji 18-godišnjeg Aliju naterali na ženidbu zbog koje je, posle nekoliko bračnih noći, pobegao u Tuzlu (iz tog kratkog braka rodila se Mešina polusestra Hanuma, koja je živela sa njima). Roditelji su ga pronašli i došli za njim; tu je Alija upoznao siromašnu Pašu Šabanović, svoju susetku „preko plota“ a majku velikog Meše.

U rodnom gradu je završio osnovnu školu i gimnaziju, a 1930. se seli u prestonicu Kraljevine Jugoslavije i upisuje studijsku grupu za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu (Filološki fakultet je izdvojen tek 1960). Diplomira četiri godine docnije i od 1935. do 1941. radi kao profesor Građanske škole u Tuzli i kao suplent Realne gimazije. Član je sokolskog pokreta.

Rat ga zatiče u Tuzli, gde biva uhapšen zbog saradnje sa Narodnooslobodilačkim pokretom — partizanima. Ipak, pušten je posle nekog vremena i on prvom prilikom beži na oslobođenu teritoriju. To se desilo maja 1943. godine. Postaje član Komunističke partije Jugoslavije i radi u Agitpropu za istočnu Bosnu (Agitprop, skraćenica od „Agitacija i propaganda“, bio je partijski organ zadužen za organizovanje i rukovođenje agitaciono-propagandnim radom sa ciljem mobilizacije građanstva radi ostvarivanja partijskih zadataka tokom revolucije i obnove zemlje). Zatim je bio i politički komesar Tuzlanskog partizanskog odreda.

Baš u to vreme, 1944. godine porodicu Selimović zadesila je velika tragedija. Umesto da vam mi pričamo šta se desilo, najbolje bi bilo da pustimo samog „druga“ Selimovića da svojim rečima — ispisanim u „Sjećanjima“, u poglavlju „Književno stvaranje“, u odeljku koji je posvećen genezi romana „Derviš i smrt“ — ispriča šta je bilo:

„Krajem 1944. godine, strijeljan je u Tuzli moj najstariji brat, partizan, oficir komande Tuzlanskog vojnog područja, presudom vojnog suda III korpusa. (Imena ne navodim, iako ih, naravno, znam; oni ne znaju ili se ne sjećaju šta su učinili mome bratu i meni, uvjerio sam se u to nedavno kad mi je jedan od njih pružio ruku a ja nisam prihvatio, i on je začuđeno pitao neke moje prijatelje zašto se to ljutim na njega?)

Na afišama izlijepljenim po gradu pisalo je da je Šefkija Selimović osuđen na smrt strijeljanjem zato što je iz magazina GUND-a (Glavne uprave narodnih dobara) uzeo krevet, ormar, stolicu i još neke sitnice, a tako stroga presuda je donesena, piše na objavi, zato što je okrivljeni iz poznate partizanske porodice. Tako se naša porodična privrženost revoluciji i naša zanesenost okrenula protiv nas i pretvorila nas u žrtve.

A taj okrivljeni, moj brat, kome su ustaše odnijeli sve stvari iz stana, očekivao je svoju ženu koja je slučajno ostala živa u koncentracionom logoru, i trebalo je da se vrati u Tuzlu. Kad sam čuo da je Šefkija strijeljan, doživeo sam šok. Ležao sam nemoćan da išta shvatim, i neprestano plakao.

Nakon nekoliko dana došao mi je šofer UDB-e koji je moga brata odvezao na strijeljanje, i donio mi poruku od mrtvog čoveka. Šefkija je bio miran pred strijeljanje; rekao je: ’pozdravi Mešu, reci mu da sam nevin’. Ja sam znao da je nevin, ni sudije nisu tvrdile drukčije. Šofer nije smio da mi kaže gde je sahranjen, pa ni danas ne znam gdje mu je grob. Taj nevjerovatan, slijepi, maloumni čin bio je prekretnica u životu svih članova moje porodice: svi smo osjetili da su se desile stvari koje nikada nismo mogli očekivati. I nije riječ o smrti nekoga od nas, na to smo bili spremni, sedmoro od nas je bilo u revoluciji, već o tako užasnoj nepravdi, bez razloga i bez smisla.“

Priče o poštenju partizana nisu bile prazne i nisu bile „samo u filmovima“; ali je ovaj revolucionarni žar ipak često odlazio predaleko, pod uslovom da nije postojala neka lična motivacija za ovaj bezumni čin, što je malo verovatno jer bi Meša verovatno za to znao i ne bi propustio da je navede.

Svedoči dalje Meša: „Ovdje moram da zastanem. Pišući prethodne rečenice, bio sam svjestan da nešto skrivam, jer mi je neprijatno i pred samim sobom. Tek kad me Darka (supruga; prim. nov) upozorila da nije bilo baš sasvim tako (ona zna istinu, ispričao sam joj), nevoljno sam se zaustavio i prisilio se da još jednom u svijesti okrenem film događaja... Da, bio sam šokiran, ništa nisam mogao da shvatim, dan i noć sam proveo bez sna i bez hrane, plačući, ne znajući šta ću od sebe, jer je sve moje dovedeno u pitanje.

A sutradan, jedan jedini dan kako sam čuo za bratovljevu pogibiju (vijest o strijeljanju saopštio mi je tadašnji sekretar Oblasnog komiteta KP za istočnu Bosnu, Cvijetin Mijatović), pet-šest dana poslije strijeljanja, trebalo je da održim neko predavanje, već ranije najavljeno plakatima. Nisam ga otkazao. Ne znam šta sam i kako sam govorio, ali sam govorio.

I eto, baš to pokušavam da zaboravim, da sam htio da govorim, da sam mogao, da sam imao snage da govorim, da se nisam kao čovjek, kao brat pobunio protiv te neprirodne obaveze koju sam sebi nametnuo. Utoliko je moj postupak neshvatljiviji: da je to neko zahtijevao od mene, sve bi bilo jednostavno, kao tablica množenja. Ovako je košmar. Patio sam kao nikad u životu, a pokušavao sam da ostanem u kolotečini koju sam smatrao jedino mogućom, jedino ljudskom. Čak i poslije tog neljudskog čina!

Htio sam, valjda, da razdvojim te dvije sfere, privatnu i opštu (kao da je to mogućno!). Možda sam se plašio da raskinem sa sobom onakvim kakvim me je stvorila revolucija, možda me vukla inercija: kako ću raskopati sebe cijelog? Možda sam mislio da nemam prava u tolikim smrtima svoj gubitak uzimati kao razlog da napustim revoluciju koja je postala smisao i suština moga postojanja. Ne mogu ništa određeno da kažem, ali sam možda pokušavao da sebe ranjenog i njega izgubljenog izmirim sa revolucijom koja jede svoju decu.

I eto, pokušao sam da idem istim putem, kao da se nije ništa desilo, nisam izašao iz partije, nisam okrenuo leđa svemu što sam bio, ali ništa time nisam riješio, bivalo mi je sve teže, ono predavanje je postala moja mora, moj užas, i ni do danas se nisam oslobodio mučnog osjećanja na tu čudnu krivicu. Platio sam tu neshvatljivu zaluđenost teškim mukama docnijeg, sve težeg raskola sa sobom bivšim.

Da nisam imao nikakva dodira sa književnošću, takva tragedija bi me navela na misao da nekome, u vidu pisane ispovijesti, saopštim svoju muku. Takva primitivna i uprošćena motivacija želje za pisanjem u krajnjoj liniji je i najprirodnija. Začudo, kod mene je sve bilo mnogo komplikovanije [...] Uvjeren od samog početka (možda i pogrešno), da ću svoju životnu priču moći da obradim u obliku romana, odlučio sam da zanatski savladam tehniku romana.

[...] Godine i godine su prolazile, a ja sam se, kao s đavolom, rvao s nesavladivom strukturom romana: pisam sam i brisao, pisao i bacao, pisao i ostavljao u ladicu, ali nisam odustao. [...] Oko 1962. godine ponovo sam počeo da se bavim svojom starom temom izgubljenog brata. Ali je do tog vremena građa bila odležala i mogla je podnijeti svaku obradu, a i tema je, u mojoj svijesti, dobila određeno usmjerenje, i savitljivost, i šire razmjere: od izvorišta je prošlo gotovo dvadeset godina, i u doživljaju nije više bilo sirove silovitosti ni prejake emocije. Sve je bilo izmeditirano, pretvoreno u moguće opšte iskustvo, kao odnos i sukob između ideologije i pozlijeđenog pojedinca.

Tema je, dakle, univerzalna. A ipak je sve moje, nezaboravljena vrelina nije mi dopuštala da temu i motiv pretvorim u hladnu tezu. To nije u potpunosti lični doživljaj, ali je svačija mogućnost. Osnova idejne zamisli romana i jedina sličnost između moga života i romana ležala je u pitanju: šta sam ja poslije te osude, ožalošćeni i ozlojeđeni brat ili nesigurni, neuvjereni član partije? (U romanu je to izraženo ovako: »Šta sam ja sad? Zakržljali brat ili nesigurni derviš? Jesam li izgubio ljudsku ljubav ili sam oštetio čvrstinu vjere, izgubivši tako sve?... jesam li izgubio ljudski lik ili vjeru? ili oboje?«). Tako je u žižu romana došao sukob ličnog osjećaja i političkog uvjerenja...“

VIDEO Nasledio je njegov izgled, ali ne i zanimanje: Šta u svom životu radi praunuk srpskog kralja smeha?

(P. L. / Izvor: Meša Selimović, „Sjećanja“, BIGZ/Svjetlost, Beograd/Sarajevo, 1990, str. 170—176)