"Ja nisam lepa. Ja imam čudno lice...": Kako je Ena Begović govorila o lepoti, glumi...

Privlačila je pažnju gde god se pojavljivala, a mi ćemo se prisetiti jednog njenog intervjua iz 1982. godine

Jedna od najlepših jugoslovenskih glumica svih vremena Ena Begović preminula je na današnji dan pre 22 godine. Privlačila je pažnju gde god se pojavljivala, a mi ćemo se prisetiti jednog njenog intervjua iz 1982. godine.

Tada je bila studentkinja četvrte godine Akademije kazališne i filmske umjetnosti u Zagrebu, a tokom razgvora je pričala o lepoti, glumi i drugim stvarima, piše Index.hr.

Preporučujemo

Kao najvećeg prijatelja navela je svoju majku.

- Prvi, pravi i najveći prijatelj je majka. Pa, majka je sve - sigurnost, ljubav, nesebičnost, stalno žrtvovanje, beskrajno razumevanje. Majka je jedino "mesto" gde možeš da pobegneš od svih, da budeš na miru, bez laži, bez pretvaranja, bez potrebe da se ponašaš drugačije nego što se osećaš - rekla je tada Ena, prenosi Yugopapir.

O lepoti je rekla sledeće.

- Ja nisam lepa. Ja imam čudno lice, ili bolje rečeno - ja imam jedno interesantno lice. Zanimljivo sve zajedno, s izvesnim nepravilnostima, ali upotrebljivo u svakom slučaju. Često me pitaju koliko u likovima koje tumačim ima mene. Ima me, potpuno me ima. Ostaje tvoje telo, ruke, noge, glava.

Pobeći od sebe ni na koji način ne možeš. Bar ja. Onda... Za mene je "Hoću živjeti" izvanredna prilika da komuniciram svojim telom. U tome mi je puno pomogao Ivo Fanuka, slikar, koji se rodio s normalnim sluhom, ali je kao dečak ogluveo. Njegovo telo "govori", ali ne preteranom gestikulacijom, ne prenaglašenom mimikom. Mene je fascinirala njegova mirnoća, otuda i u tumačenju ove gluvoneme devojke pre svega iz mene izbija to - mirnoća - navela je Ena.

O glumi je govorila sledeće:

- Ja za sebe mislim da sam jedan dobar, pošten čovek. Nisam zla, pokvarena, ne podmećem nikom nogu, ne uživam u tuđim neuspesima. Ne snalazim se najbolje u ovom svetu i ne uspevam da sledim sve "linije" koje ovaj posao zahteva, nameće.

Gluma mi je, inače, puno pomogla u životu. Bila sam introvertna (a i sada sam), nekomunikativna, nesigurna... Akademija mi je pomogla da shvatim da nešto vredim, da nešto mogu, da sam kao čovek važna... - navela je Ena.

I o uspehu je imala šta da kaže.

- Uspeh! Hm, to je tako relativan pojam. Šta meni znači? Pa, lepo mi je što se ne moram predstavljati nikome, što ljudi znaju ko sam, a, ružno je kad mi deca dobacuju na ulici. Lep je osećaj da nisi anoniman, a to mladom čoveku odgovara, jer je u prirodi mladih da se bore protiv anonimnosti, da budu neko i nešto.

Ni u čemu se nisam promenila, samo sam na neki način sazrela, brže, naglije nego mnogi iz moje generacije. Počela sam stvari promatrati s više strana, saznala sam puno toga što ovaj posao neminovno nosi sa sobom, nešto čega su mnogi moji prijatelji van ove profesije pošteđeni.

(Telegraf.rs/Yugopapir/Beki Radojičić (Halo, 1982.))