David Kapac, jedan od autora "Strica" za Telegraf.rs: Ovo je težak i mučan film u kom svako vidi nešto drugo

Veliko interesovanje za film u kome glavnu ulogu tumači Miki Manojlović bilo je opravdano

Prepuna je bila sala bioskopa Abazija, a oni koji nisu uspeli da se dograbe unetih plastičnih stolica sedeli su na podu - samo da bi odgledali srpsku premijeru filma "Stric" reditelja Andrije Mardešića i Davida Kapca. Publika je autorsku ekipu nakon projekcije i tokom kratkog Q&A ispratila sa nekoliko aplauza, a zbog ogromnog interesovanja dodata je još jedna projekcija poslednjeg dana Festivala evropskog filma Palić.

Film u kome glavne uloge igraju Predrag Miki Manojlović, Ivana Roščić, Goran Bogdan i Roko Sikavica počinje pripremama za božićni ručak. Otac, majka i sin trude se svim silama da što bolje dočekaju gosta, pazeći i na najmanji detalj. Gledalac olako pomišlja da tipična jugoslovenska porodica želi da udovolji svakom hiru strica iz Nemačke, jer od njega zavise njihove finansije, ali od samog početka nešto deluje neprirodno, usiljeno. Da li zelenilo koje buja oko njihove kuće dok proveravaju lampice za jelku, da li čudni, katkad komični komentari koje upućuju jedni drugima, da li odrasli mladić prema kome se ophode kao da je dete... Kada radnja počne da podseća na mračnu verziji "Dana mrmota", neizbežno je zapitati se - je li ovo Božić, je li ovo Jugoslavija, je li ovo porodica?

Preporučujemo

O filmu koji je odneo nagradu na Festivalu u Karlovim Varima, a koji će nesvakidašnjom pričom sigurno privuću ovdašnju publiku, razgovarali smo sa jednim od njegovih scenarista i reditelja, Davidom Kapcem.

• Prvo jedno polušaljivo pitanje - zamišljate li da ovo postane "veliki božićni hit u Hrvatskoj", onaj koji se prikazuje svakog 24. decembra?

- Svaki film radimo sa nadom da će postati hit. Šta god nas znači hit, to su u svetskim razmerama jako sitne brojke. Ne znam, teško je reći. Voleo bih da bude. Bili smo skromni pre ovog festivalskog uzleta, sad su nam nade malo veće.

• Rad na filmu je trajao sedam godina, spominjali ste da je do ideje došlo iz čiste ljubomore i zloće prema onima koji su imali rodbinu u inostranstvu i 1990-ih dobijali mnogo bolje igračke od Andrije i Vas. Kako se film menjao tokom tih sedam godina? Videli smo gde ste došli, a odakle ste počeli?

- Celi proces je trajao sedam godina, rad na scenariju oko četiri. Kao i svugde u ovoj našoj regiji, u Hrvatskoj postoje tri koraka razvoja i svaki se ponovo ocenjuje i vrednuje. Prvobitna priča je nastala jako brzo, na 20 kartica, po raznim stolovima, u raznim birtijama. Sama ideja se nije mnogo menjala, ali naš koncept scenarija, ta repetativna struktura se peglala do iznemoglosti.

• Prvo pitanje koje ste dobili od publike na Paliću bilo je "šta ste nam ovo uradili". Kako su glumci reagovali kada su prvi put pročitali scenario?

- Prvo su bili u šoku. Čitali su ga drugi put, a onda neke delove ponovo. Glumci su, kao i svi mi, gladni dobrog materijala, dobrih uloga. Ne želim da budem bahat i kažem da su ovo dobre uloge, ali film je centriran oko glumaca, njih četvoro u jednom prostoru. Samo po sebi to je zahtevno i izazovno. Čitali su, šokirali se, ali onda smo pričali i došli do ovoga do čega jesmo.

• Kakve su reakcije bile u Puli i u Karlovim Varima? Da li je publika van prostora bivše Jugoslavije mogla da shvati reference i detalje koji se odnose na našu prošlost?

- Reakcije iz Karlovih Vari su nas možda najviše iznenadile, kao i kritike nekih stranih medija koji su toliko detaljno iščitali naš scenario. Sve teme i motive, a od nekih smo gotovo odustali jer smo se bojali da su presuptilni, sve su ih pročitali. Naravno, narodi bivših socijalističkih republika su videli jedne, a Italijani su, na primer, prepoznavali neke druge stvari. Bili smo veoma prijatno iznenađeni.

• Publika je sinoć na Paliću komentarisala da film delije kao jedna scena, a u stvari on deluje kao jedna vizija. Kako se to postigne kada u rediteljskog stolici sede dva reditelja?

- Mi volimo da se šalimo kako je režirati u dvoje teško, ali režirati uopšte je jako teško. Režirati sa prijateljem i dugogodišnjim saradnikom je mnogo lakše. Imaš priliku da sa nekim odmah prokomentarišeš učinjeno, svaka odluka se dva puta sagleda, tako da je, nadamo se, najbolja moguća. Kod nas to već dugi niz godina funkcioniše, od režiranja kratkih formi do sada ovoga. Ne bi možda bili prijatelji da ne delimo isti ukus prema filmovima, muzici, hrani i i životu uopšteno, tako da se naše vizije poklapaoju u većini slučaja. Tamo gde se razlikuju, tu leži ono posebno što svako od nas daje ovom filmu.

• U nekim ostvarenjima na kojima ste Andrija i Vi radili zajedno Ivana Roščić je imala glavnu ulogu. Vodite li se onom da "tim koji dobija ne treba menjati" ili je Ivana svojevrsna muza vas dvojice?

- Svaki autor ima glumca ili glumicu kroz koje vidi svoje priče. Sa Ivanom smo počeli da radimo vrlo rano. I da, tim koji dobija ne treba menjati, ali mi nju vidimo na možda jedan specifičan način u hrvatskoj kinematigrafiji i dajemo joj uloge kakve inače ne igra. Jako nam je drago da baš kroz naše filmove ona, koja je vrhunska glumica svuda, ima priliku da pokaže ono što možda na drugim mestima nema.

• Kada smo kod toga, je li bilo nekih scena koje su naročito teške bile i za vas i za glumce?

- Bilo je apsolutno. Film je generalno težak i mučan, a neke scene posebno. O njima smo razgovarali mnogo pre. Tokom njih ekipa na setu mora da bude posebno tiha, nekada su samo neophodni ljudi prisutni, nema zbijanja šala, komentara. Radi se u većoj tišini nego inače da glumcu ne bi bilo teže nego što mora da bude.

• Scena koja je mene najviše uznemirila jeste ona kada su majka i stric, Ivana i Miki, sami u sobi i kada ona vrišti. U njoj se suptilno otkriva da jedna velika trauma prati glavnog negativca.

- Slažem se. Bila nam je velika nada da će ljudi u njemu videti socipatu i negativca, ali i shvatiti da nešto tužno postoji i u njegovom životu, te da će i razumeti to.

• Spominju se često politički elementi u priči koje donosi glavni negativac, gasterbajter iz Nemačke, svojim pričama o Hrvatskoj i nacionalističkim pesmama. Šta ste time hteli da poručite?

- Mi smo sve više igrali folklorom tih gasterbajtera koje pamtimo iz detinjstva. Političkih konotacija smo uvek bili svesni, ali smo se kretali od porodičnih odnosa i toga kako oni mogu biti napeti, kompleksni, disfunkcionalni, a opet da porodica nekako funkcioniše. Nadali smo se da će to biti metafora i za šire sisteme, bivše i prošle države. Ali isključivo smo kretali od porodičnih odnosa i kako se ljudi koji možda nisu glasni u tim familijama izgube.

Drago nam je da film svako čita na drugi način - neko se više koncentriše na odnose, neko na žanrovske elemente, neko grotesku, a neko političkog podteksta.

• Ovo je hrvatsko-srpska produkcija, mislite li da će, u jeku hiperprodukcija, saradnja između naših malih tržišta ostati neizbežna, a možda i najplodonosnija?

- Te saradnje su neizbežne već dugi niz godina. Naši mali fondovi ne daju dovoljno sredstava da bi se film snimio samo od toga. Mi smo malo tržište, delimo isti ili vrlo sličan jezik tako da je naša budućnost svakako u saradnji. Dobar deo naše ekipe, naš ko producent Milan Stojanović, snimatelj Miloš Jaćimović, deo tehničke ekipe došao je iz Srbije i imamo najbolja iskustva sa njima.

(Telegraf.rs)