Dušan Kovačević: Za pola veka sam radio sa skoro svim domaćim dobitnicima Lifke

Povodom nagrade, sa Dušanom Kovačevićem naročito smo se podsetili njegovih iskustava kao i zvanične uloge na samom palićkom festivalu

Na otvaranju 29. izdanja Festivala evropskog filma Palić, u subotu 16. jula Dušanu Kovačeviću dodeljena je nagrada “Aleksandar Lifka” za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji, u kategoriji domaćih stvaralaca. Radi se o veoma logičnom izboru imajući u vidu izuzetno plodnu karijeru i uspeh filmova na kojima je ovaj legendarni pisac, scenarista i reditelj radio, čak i daleko van granica naše zemlje.

Premda Kovačevića ne treba posebno predstavljati, prisetimo se da je autor scenarija za klasike filmske umetnosti kao što su “Underground” Emira Kusturice, “Poseban tretman” Gorana Paskaljevića, “Ko to tamo peva” Slobodana Šijana, “Sabirni centar” Gorana Markovića, i mnogih drugih. Krajem prošle godine, nakon duže pauze vratio se režiji filmom “Nije loše biti čovek” koji je imao veoma uspešan bioskopski život u domaćim dvoranama.

Preporučujemo

Povodom nagrade, sa Dušanom Kovačevićem naročito smo se podsetili njegovih iskustava kao i zvanične uloge na samom palićkom festivalu.

Sećate li se vašeg prvog iskustva sa filmskim festivalom na Paliću?

Na Palić sam prvi put došao kao učenik gimnazije iz Novog Sada. Bili smo na mini ekskurziji i tada sam prvi put upoznao Palić i sve što čini taj izuzetno lep kraj zanimljivim. U to vreme se još uvek moglo kupati u jezeru i znam da mi je ostao u izuzetnom sećanju. Kada sam čuo da je osnovan festival na Paliću, to mi je bilo nekako prirodno i zbog atmosfere, zbog blizine Palića mnogim granicama. Nekako se sam po sebi preporučivao za Festival evropskog filma.

Poslednjih nekoliko godina predsedavate Savetom festivala. Kakvu viziju za festival imate iz te perspektive?

Trudimo se da, koliko je moguće u ovim okolnostima, napravimo što bolji festival. Jeste lepo, ali nije neko veliko iznenađenje, što je 2017. proglašen za najbolji evropski festival. Srbija nije u Evropskoj uniji, a u njoj je najbolji festival, u izuzetno velikoj konkurenciji. Kao što je svima poznato, festival uživa izuzetan respekt u krugovima ljudi koji se bave filmom. Većina se vrlo rado odazove da dođe kao gost ili učesnik.

Ove godine ćemo imati izuzetnu produkciju, za publiku svih uzrasta i svih ukusa. Ima ostvarenja koji su takozvani bioskopski filmovi, ima onih koji su umetnički, za filmske sladokusce, kao i oni za decu. Biće jako lepih filmova i samo s nadam da neće biti kiše, da pokvari sve što je do sad spremljeno.

Radili ste sa mnogim dosadašnjim dobitnicima Lifke. Da li ste u tom smislu možda i očekivali ovo priznanje?

Iskren da budem, nije me previše iznenadilo. Sledeće godine će biti 50 godina otkako sam napravio prvi kratki igrani film na Akademiji, na odseku za režiju. Mentor tog filma bio je Žika Pavlović, koga ću ja kasnije zamenjivati na Akademiji. Jednostavno, za pola veka sam radio sa skoro svim domaćim dobitnicima Lifke, pa čak i sa nekim stranim. Učestvovao sam direktno u dvadesetak filmova kao scenarista ili režiser, a sigurno u još 50 filmova kao prijatelj koji je sarađivao na scenariju. Negde od polovine sedamdesetih godina, kada sam sa Živkom Nikolićem radio “Beštiju”, prvi put kao scenarista, pa do mog poslednjeg filma “Nije loše biti čovek”, prošlo je pola veka. Napravljeni su neki filmovi koji su preživeli tih pola veka. Gledaju se i danas, kao da su juče snimljeni.

Pomenuli ste vaš poslednji film, kako ste zadovoljni njegovim prijemom tokom prošle i ove godine, sada kad su se malo slegli utisci?

Kao i moji prethodni filmovi, biće gledan i puno će se vrteti, jer je u tom žanru “verovali ili ne”, kao “Sabirni centar”. Možete da verujete u tu priču, ali i ne morate. To nadrealno je negde prisutno u svim mojim filmovima. To je nekakva tamna komedija – ni čista drama ni čista komedija. Ovaj film je nažalost izašao tokom mera u špicu korone, što ga je omelo da bude još gledaniji. Ali evo, sada kreću i festivali. Dva dana posle otvaranja Paličkog festivala film se prikazuje u glavnoj selekciji u Puli, a posle toga ide po svetu.

Kada napravite film, nikada ne znate koliko će biti zanimljiv za 10, 20 ili 30 godina. Naravno, nadate se da će biti.

(Telegraf.rs)