Srpsko-američka rediteljka Ana Lazarević o filmu "Gejm": Priča o mladim migrantima, krijumčaru i prijateljstvu

Ukoliko ste propustili film na FEST-u, možete ga pogledati na PostFESTumu 12. marta u Domu omladine

Gejm - izraz koji migranti koriste da označe pokušaj ilegalnog prelaska iz Srbije u zemlje EU. Takođe, i ime filma koji je publika imala priliku da pogleda na FEST-u, a čiji je američko-srpska autorka Ana Lazarević, a koja prati taksistu Strahinju (Bane Trifunović) koji pronalazi novi smisao života pokušavajući da pomogne tinejdžerima migrantima i jednom dečaku da dopru do Hrvatske.

Preporučujemo

Kako je Lazarević rekla za Telegraf.rs, jedan od razloga zbog kojih je odlučila sa snimi ovaj film bile su predrasude koje imamo i prema krijumčarima, i prema migrantima, a koje je kao Srpkinja u Americi do neke mere i sama osetila.

- Odrastavši u Americi, shvatila sam koliko je bitno čuti dve strane. To što se dešavalo u Srbiji je veoma uticalo na sve nas, pa i na mene, iako nisam živela ovde. Osećala se ta nepravda, način na koji se pričalo o nama. Ako kažeš da si Srbin, ljudi su već stvarali određenu sliku. Moja dobra drugarica, Bosanka i muslimanka, imala je isto iskustvo, cela nacija je Amerikance asocirala jad i bedu. Ova trenutna sitaucija u Ukrajini me podseća na to.

Direktna inspiracija su, ipak, bili tinejdžeri, momci koje je zaista upoznala u Beogradu 2015. godine, putujući po migrantskim kampovima od Atine do Loznice i tražeći materijal za svoj film.

- Bilo mi je potrebno da upoznam nekoga lično i da sebi dam slobodu da o toj osobi pišem. Ti tinejdžeri su bili veoma simpatični. Imali su kul patike, kul frizure, zezali se po parku, koristili Google translate da bi flertovali, slali srce i ruže emodžije. Tada sam shvatila da uprkos tome što nemaju dom i prošli su kroz mnoge teške situacije, u tom trenutku su bili prosto tinejdžeri... Neočekivano u odnosu na onu sliku koju svi mi stvaramo kada kažemo "migranti". Istovremeno, imali su tu neku energiju, radost što putuju svetom i upoznavaju se sa novim ljudima... - kaže Ana.

Anini prijatelji vrlo brzo su otišli u Nemačku i tamo živeli već nekoliko godina u trenu kada je ona skupila sredstva da snimi film. Nisu mogli da igraju u "Gejmu", ali to je otvorilo niz srećnih okolnosti da Ana upozna Jusefa, a onda i njegovog brata Amira, druga Mehdija i Mehdijevog malog brata Hameda. Mladi naturščici bili su i najbolji, ali i jedini izbor.

Sudbonosni kasting

- Kada je došlo do kastinga, želela sam da počnem sa velikim brojem ljudi, ali situacija je bila takva da je te 2019. godine mnogo njih želelo da ode iz Srbije što pre. Pričaš sa nekim danas, a ne znaš gde će biti sutra. Iz Komeserijata za izbeglice su mi zato odvojili grupu tinejdžera i dece za koje su mislili da neće otići na gejm.

- Ušla sam u sobu i tu zatekla samo tri tinejdžera. To su bili oni. Znala sam da je rizik ogroman, jer za kasting ti uvek treba bekap. Ali Jusef je bio tako harizmatičan i lep, romantičan i nežan, i sve ono što sam tražila. Njih trojica su se već znali i imali međusobnu hemiju koja se kasnije prenela i na njihov odnos sa Banetom. 

I talenat koji je malo ko mogao da očekuje.

- Još pre nego što sam ih upoznala, napisala sam da se moji likovi bave bitboksom. Valjda sam time želela da pokažem da su oni generacija X koja se više povezuje po tome koju muziku sluša nego odakle dolaze. Bane Trifunović je pročitao to i rekao mi: „Teško ćeš naći migranta koju em ima dara za glumu, em je zagrejan da snimi film, a onda još i da bitboksuje“. Shvatila sam da je u pravu i izbrisala to iz scenarija.

- Na kastingu sa njima trojicom pokušavala sam da ih pitam da li imaju neki talenat, a onda je Mehdi iz vedra neba gurnuo laktom Jusefa i rekao: „Pokaži joj kako bitboksuješ“. Neverovatno, jedan od onih trenutaka kad se pitaš da li ima Boga. Tada sam znala da je Jusef onaj pravi, da ne moram da brinem što nisam upoznala stotine tinejdžera... To nikad neću zaboraviti.

Pored Baneta Trifunovića i ovih mladih natruščika u filmu igraju i Sloboda Mićalović i Boris Isaković, a Ana ogromnu zahvalnost duguje i nedanvno preminulom Nenadu Nenadoviću.

- Nenad mi je mnogo pomogao da pripremim maloletne glumce i kada sam radila kratki film. Pozvala sam ga ponovo za "Gejm", jer je Hamed bio mnogo mlađi nego što sam prvenstveno zamislila. Želela sam dečaka od devet ili 10 godina, ali nijedan nije odgovarao, a onda je Mehdi predložio svog brata. Došao je jedan samouvereni dečak, toliko bistar, dobro je govorio srpski, ali ipak - imao je svega pet godina. Zato sam pozvala Nenada i on je vrlo rado prihvatio taj posao. Bio je toliko divan. Htela sam da saznam kako da Hameda dovedem do određenog emotivnog stanja, a da ne povredim krhu dečju psihu. Nenad je to uspeo pričajući sa Hamedom o Sunđeru Bobu i, na kraju, odbio da naplati svoj angažman. Rekao je da mu je samo zadovoljstvo da film bude vredan. Nikad nisam srela nekog kao on, bio je rara avis – retka ptica. Zračio je toplinom i davao celog sebe. To što sam naučila od Nenada, koristiću ceo život.

Ana je samo jedna u nizu umetnika koji su u migrantskoj krizi pronašli paralele između nas i njih, oživeli priče iz naše istorije i postavili pitanje koliko stranci mogu da utiču na tvoj život. Na FEST-u je ove godine prikazan i film "Strahinja Banović".

- Mi u Srbiji imamo našu raznolikost, ali ovo je bilo nešto novo i odjednom. Osetila sam to kako je biti negde, a drugačiji. Sa pet godina otišli smo u Ameriku, nisam znala jezik i imala sam akcenat. Znamo šta to znači kada svet gleda na tebe kao na drugog, a svi znamo kako je kada imaš krizu u svojoj zemlji.

Nekad su švercovali cigarete, danas migrante, ali to ne mora obavezno da znači da su loši ljudi

Nad mnogim stvarima su nas, kaže, migranti naterali da se zamislimo iz drugog ugla.

- To je ogledalo u koje možeš da pogledaš sebe i svoje društvo. Ono što je meni bilo zanimljivo je kako su se desile sve te stvari...  Naše sankcije otvorile su prostor za razvoj crnog tržišta i krijumčarenja. Radeći intervjue, shvatila sam da su ljudi koji su nekada švercovali cigarete oni isti koji švercuju migrante. Za njih je to posao. To ne znači da su oni hladni, već da je to specifično za ovaj region. A ne vide ih tako u Evropi, mnogo puta su me pitali zašto uopšte snimam film o krijmčaru, kada su to zli ljudi. Ali jedan naš čovek, socijalog sa Harvarda Danilo Matić uradio je istraživanje o tome da oko 70 odsto migranta koji su prolazili kroz Balkan posmatra krijumčare kao svoje saveznike i pomagače. Taj narativ da su krijumčari loši, da žele samo da zloupotrebe migrante nije obavezno tačan za većinu migranta.

Na prestižnoj Kolumbiji studirala je režiju, gde je morala da uzima i časove iz režije i produkcijem. To joj je pomoglo da u ovom filmu bude i glavni producent, i scenaristkinja i reditelj.

- Shvatila sam da, pogotovo za ovaj film i kratke forme, moje pisanje dobrim delom zavisi od toga kako će biti režirano. Mnogo toga je otvoreno za interpretaciju. Ne volim da mnogo toga objašnjavam kroz dijaloge. Ovaj film bavi se laganim omekšavanjem čovekovog srca. Volim da budem suptilna i u pisanju, i u režiji. Inspirisali su me gotovo neprimetni detalji koji vode priču. A možda bi bili izgubljeni da je film neko drugi režirao.

- Dramsko pitanje, prema mom mišljenju, jeste unutrašnje stanje Strahinje kog igra Bane Trifunović. Da li će ovaj čovek, koji se nalazi u hiperkapitalizmu, određen je donekle svojim mačizmom, koji se bori se sa sobom, da li će uspeti sebi da dozvoli da stane i pruži pažnju nekoj drugoj osobi? Nedavno sam pročitla nešto što je napisao Vilijem Blejk: „Ptica-gnezdo, pauk-paučina, čovek-prijateljstvo“. Nama je prijateljstvo potrebno koliko i ptici gnezdo, to je naš dom, jedino nešto što ima vrednost u ovom životu. To je nešto što mi stvaramo, kao što pauk sebi pravi paučinu.

Film je, pored FEST-a, prikazan i na Filmskog festivalu u Torontu. Ukoliko ste propustili film na FEST-u, možete ga pogledati na PostFESTumu 12. marta.

(Telegraf.rs)