"Apsurdno je koliko je bilo opasno": Glumci otkrili šta nas čeka u "Porodici", seriji o Miloševiću

Radnja serije prati poslednjih 48 sati zajedničkog života članova porodice Milošević.

Nakon 20 godina od hapšenja bivšeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije Slobodana Miloševića, biće prikazana mini TV serija pod nazivom „Porodica“, koja prati poslednjih 48 sati zajedničkog života članova porodice Milošević.

Preporučujemo

Serija koju čini pet epizoda biće istovremeno emitovana od 29. marta svakim danom na Superstar TV i RTS1, potvrdili su tvorci i glumci na današnjoj konferenciji za medije.

- Nije nam bila namera niti da nekoga vređamo, niti glorifikujemo ovom serijom - rekao je scenarista i reditelj Bojan Vuletić.

Na pitanje da li je stvorena dovoljna vremenska distanca za prikazivanje jednog od ovakvog događaja, reditelj kaže da misli da na našem pondeblju ne postoji vremenska distanca ni za šta.

- Mi se i dalje nalazimo i u 1917, i 1942, i u 1991, u permanentnom sukobu. Ono što jeste distanca je činjenica da su se i posle tog događaja dešavale mnoge stvari. Mislim da smo kao društvo ipak sazreli za ovih 20 godina i da je važno da se stvari iz bliže prošlost analiziraju i sagledaju što pre, da bismo mogli da nastavimo da radimo i živimo na ovom podneblju.

- Meni su značajnije reakcije mladih ljudi koji tada nisu bili ni rođeni, koji imaju 20 godina ili manje, od rekacija aktuelnih političara na "Porodicu". Ova serija je donekle i nastala iz razloga da se ti dani približe mladim ljudima i možda im da odgovore na neka pitanja. Današnji politčari verovatno će imati različita osećanja, ali je mlada publika bila naša ciljna grupa.

Glavni glumac Boris Isaković rekao je da mu je ova uloga posebna i da je bio presrećan kada je dobio poziv.

- Nikako nisam smeo da stvorim otklon od Miloševića. Čim sam saznao da ćemo to raditi, Bojan me je odmah snabdeo raznim materijalima. Morao sam da zaronim u to vreme, nagledao sam se hiljade snimaka, govora, haškog suđenja, čitao sam optužnice. Ponovo sam bio tamo. Mi glumci, kada radimo nešto, to je osnovno i etički princip da se što bolje poznao sa tim čovekom. Naravno da mi imamo neke slike i saznanja, svi smo živeli u to vreme i osetili tu vlast, ali iz ove perspektive morao sam da se mnogo više približim tom čoveku, kako spolja, tako i iznutra.

Isaković je dodao da su u tome mnogo pomogli transkripti tajno snimljenih razgovora Slobodana Miloševića.

- To je u meni ostavilo dubok trag i približilo me njemu kao čoveku. Razgovori sa Markom, Marijom, raznim partijskim funkcionerima, bivšim predsednikom Milanom Milutinovićem. Pažljivo sam gledao ta prva suđenja, zaustavljao sliku i trudio se da duboko zaronim u pogled tog čoveka. Vrlo bitna stvar za mene bio je spoj unutrašnjeg sveta i maske, šminke, perike, držanja... Ne sećam se kada sam imao priliku da tako nešto radim. Potrebno je bilo sa svih strana to sažeti u sebe. Sam scenario je jasno od početka govorio kuda treba da idemo, koju ćemo priču ispričati, tu nije bilo dileme. Samo kako ćemo što uverljivije i zanimljivije ispričati tu priču.

U transkriptima je otkrio crtu humora kod Miloševića.

- Čak i u veoma ozbiljnim političkim razgovorima spominjala se njegova vrlo specifična duhovitost. Naravno da je on predsednik, ali nisam igrao predsednika, to se podrazumeva, već da igramo ljude u specifičnoj okolnosti kada im neko preti, neko će im upasti u kuću, može da se zapuca, neko da pogine. I u tim okolnostima, kada on ispoljava jednu vrstu tenzičnog mira, provejavala je određena duhovitost. Mi glumci grabimo takve stvari i čuvamo je kao zlatni grumen.

- Ako razmišljamo koliko je tu krvi bilo, o onome šta su sve ti ljudi radili, ne bismo mogli da uradimo naš posao. Posle toga dolazi kontekst i otklon, koji je Bojan savršeno uradio, ali to je na određeni način i van našeg domena.

Mira je svet videla romantično, ali bila je i sebična kao dete

Mirjana Karanović kazala je da radeći ulogu Mire Marković uopšte nije postavljala svoj privatni odnos prema njoj.

- Trudila sam se da pronađem tačke povezivanja, koje uvek postoje, između njene i moje ličnosti. To radim i kada igram druge dramske likove, ali ovo je prvi put da sam igrala osobu koja je zaista postojala. Morala sam da se pridržavam činjenica, nije tu bilo mnogo prostora za moju kreativnu maštu, ali morala sam i da u sebi pronađem neki njen unutrašnji svet. Ne bih uspela da oživim taj lik ako iznutra ne bih stvorila nekakav univerzum iz koga bih crpela logiku za sve ono što taj lik radi. To je gotovo uvek neki emotivni svet. Čitala sam šta je pisala, gledala sam video zapise, razgovarala sa rediteljem, mnogo toga smo probali. Pošla sam od vrlo opšte ideje ko je bila Mira Marković, a onda je sagledala na drugi način - rekla je Karanović i dodala da je podrška kolega bila veoma važna.

Njih dve ne mogu biti različitije, rekla je glumica, ali je tačke preklapanja ipak otkrila.

- Ni ona, ni kao ja ne podnosi poltrone i ulizice. I tu je i jedna beskrajna potreba da bude voljena, da bude u centru nečijeg života. Isto tako se i Mira u ovoj seriji borila ostane centar Slobinog života, bez obzira na sva ubeđivanja koje je on trpeo tokom ta tri dana da se preda. Njen emotivnis svet ponekad je bio kontradiktoran, ali jaki ljudi u sebi obično nose kontrastne osobine. S jedne strane bila je njega preterana okrenutost romantičnom viđenju sveta, a s druge gotovo dečji egoizam, potreba da nikom ne da ništa od sebe, već samo sebično stavlja sebe u prvi plan, naročito u odnosu na svog supruga.

Kada je odgledala celu seriju, izgubila je distancu prema tom vremenu i prema svemu što se dešavalo.

- Preplavilo me je strašna tuga za svim što je izgubljeno, za svim tim izgubljenim životima, ne samo fizičkim, već i našim sudbinama. Mi smo kao zemlja prošli kroz tako užasne stvari, a u to ubrajam i događaj prikazan u seriji. Možda je to pitanje samosažaljenja, ali celog života sam žudela za tim da živim u zemlji u kojoj su ljudi ponosni na sve. Do tih 1990-ih imali smo mnogo razloga da budemo ponosni i na istoriju, i na kulturu, a onda se sve survalo u blatnjav ponor. Bile su to godine koje smo svi izgubili, čak i Mira i Sloba koji su smatrali da su 1990-e vrhunac njihovih života. A to je jako teško izgovoriti, jer ti želiš da budeš pobednik. Zato danas u inatu slavimo svaku pobedu, ne priznajemo nijedan gubitak, bojeći se da nam ne nestane i tlo pod nogama.

- Ovo je u svojoj bazi slično pravoj grčkoj tragediji. U osnovi, ovo je tragedija. Zato sam na kraj serije vrlo emotivno reagovala - rekla je ona, a Isaković je dodao da ovu seriju treba izdržati gledati do kraja.

- Katarzična je - kazao je on.

"To je toliko opasna situacija da je to apsurdno"

Lik Čedomira Jovanovića tumači mladi glumac Milan Marić, koji je kazao da je bio veliki izazov vratiti se 20 godina unazad, kada je Jovanović imao nepunih 30 godina i kada još uvek nije izgradio "svoj prepoznatljiv politički nastup".

- Koja je ta mera između imitacije i razmaštavanja, pitali smo se svi. Čedomir je danas prepoznatljiv po svom političkom nastupu, a nije baš bilo tako pre 20 godina. Nije mi ni pomoglo, ni odmoglo to što poznajem Čedomira Jovanovića. Naš je posao kao profesionalaca da tim likovima pristupamo kao dramskim. A posle tog događaja u ovoj zemlji se svašta desilo i zamutilo vodu oko njega. Pitanje da li je trebalo to da se uradi ili ne, još jedno je oko kog se delimo.

- Glavno pitanje koje sam sam sebi postavljao je: "Aha, ti sad ulaziš u neko dvorište, kuću, u potpuno neprijatljesko okruženje gde se pre koji sat pucalo, gde možeš da izgubiš glavu svakog časa, a ako se to i desi, samo će se nastaviti dalje". U kom trenu shvataš da si u klopci i da preko puta sebe imaš mnogo iskusnog i nezgodnog protivnika, i svih ljudi oko njega? To je okruženje protiv koga si se na ulici borio 10 godina, koje je bilo veoma surovo prema svakoj ideji koju si zastupao. Da li si im se namestio da sa tobom završe? U kom trenu osvestiš taj strah i šta se tada dešava - da li blefiraš i nastavljaš dalje?

- Tek kad smo počeli da snimamo te scene shvatili smo da je ta situacija toliko opasna da je to apsurdno. Unutra je vojska i ljudi koji su svi protiv tebe, ne samo oružano već i argumentima, a ti si sam. Izvoli sa svojih nepunih 30 godina da ubediš čoveka koji je 10 godina vedrio i oblačio celom zemljom da si ti u pravu.

Tijana Marković je imala možda najmanje materijala za spremanje lika Marije Milošević.

- Marija Milošević će sutra možda da gleda ovu seriju. Utoliko mi je kao glumici bilo veoma značajno da je razumem, da joj pristupim kao čoveku. Kada tako pristupite jednoj osobi, onda nema prostora za osudu, samo za razumevanje. Bila sam tinejdžerka u to vreme, te nisam o njoj dovoljno znala. Bio mi je interesantan način na koji govori, a iznenadila me njena ljubav prema ocu, tolika količina ljubavi. To da je volela oružje, da je bila glavna u kafani... Najznačajniji mi je bio jedan njen intervju, koji je dala sedam godina nakon što je Milošević predat Haškom tribunalu, ispitala rane koje verovatno ni do danas nisu zaceljene. Ona i ja smo se našle najviše u toj ljubavi prema ocu. Emotivni tok koji ona sva ta tri dana za mene je bio najveći izazov.

Biti bilo čije dete i doći na ovaj svet za Tijanu je privilegija.

- Niko svoje roditelje ne bira. Biti dete Slobodana Miloševića sigurno je imalo dve strane, i onu dobru i lošu, jer nema savršenih odnosa, porodica... Moje je mišljenje da je za nju njen otac bio otac i gledala ga je iz te perspektive. Rekla je da je želela običnu porodicu i smetalo joj je čime joj se bave roditelji. Verujem da taj teret i dalje nosi.

Serija „Porodica“ dramska je interpretacija stvarnih događaja. Zasnovana je na do sada poznatim činjenicama, autentičnim snimcima, javno dostupnim informacijama i svedočenjima onih koji su bili prisutni. Pojedini likovi su izmišljeni, a neke scene rezultat su pretpostavke, kreativne obrade i umetničke slobode.

(Telegraf.rs)