Najpoznatijem srpskom glumcu u SAD porodica je stradala u logorima NDH: Evo šta je rekao o "Dari"

Roditelji su ga vaspitavali tako da nikad ne pomisli da nešto nije u redu sa narodom koji je slučajno dao svoje najgore ljude da službuju u Jasenovcu

O karijeri glumca Željka Džeka Dimiča, najpoznatijeg Srbina u Holivudu, mnogo se zna. Između ostalog da je diplomirao glumu na čuvenom Li Strazberg institutu u Njujorku, ulogom Ričarda Trećeg, da je glumio u nekim od najpoznatijih TV serijala, popu CSI, Castle, Law&Order, Lilehamer, da je radio u pozorištu sa Al Paćinom, koji mu je mnogo pomogao savetima.

Preporučujemo

Takođe, on je i jedini glumac rođen na Balkanu, uz Gorana Višnjića, koji u Holivudu ne igra samo likove ruskih i balkanskih imigranata nego i Amerikanaca, a pored srpskog i engleskog, glumi i na italijanskom, podseća Serbian News. Domaća publika ga zna iz serije “Državni službenik” i filmova “Sinovljeva volja” i “Srpski ožiljci”. Ono što se, međutim, manje zna, jeste da je skoro kompletna porodica Željka Dimića stradala u zloglasnom logoru Jasenovac.

Zato je premijera filma “Dara iz Jasenovca” bila dobar povod za intervju u kome glumac prvi put javno govori o sudbini svoje porodice poreklom iz Bosanske Dubice, ali i o tome zašto je američka kritika “na nož” dočekala srpskog kandidata za Oskara, ko stoji iza toga i koliko je politika umešana u ovogodišnji izbor za najbolji strani film.

Intervju je vodio glavni urednik Serbian Newsa – Antonije Kovačević.

Uoči premijere filma "Dara iz Jasenovca" u SAD-u, film se suočio sa skandaloznim ocenama pojedinih kritičara. Na pitanje šta misli o člancima koji su izašli u magazinu "Variety" i "LA Times", Dimič je kazao da film nije gledao, te ne može da o njemu sudi, ali da je čitao kritike.

- Očigledno je da je prisutna politika u njihovim rečima. Koji su razlozi i zašto to rade, ne znam. Mislim da nije lepo pisati i govoriti o bilo kom umetničkom delu, a da ne znamo o čemu se radi. Mene je konkretno iznervirao jedan čovek koji ne zna ni na karti gde se nalazi Jasenovac, da ne zna da je to deo Zapadnog Balkana, a priča o nekim stvarima koje su van pameti. Jedan je čak napisao da je to bio logor za Jevreje... To je isto kao kad bih ja pričao da u Alabami (zemlji u kojoj je izražen rasizam) nema ljudi koji su druge boje kože  - rekao je Dimič.

Na pitanje da li čovek koji napiše da je film deo "srpske nacionalističke propagande" zapravo komentariše umetničko delo ili se bavi nekom pozadinom u trenu kada film još nije ni prikazan, Dimič ističe da je tako.

- Da, to je učešće politike. Sa stanovišta umetnosti, to je žalosno. Ja sam uvek mislio da je umetničko delo upravo to, bez obzira kojom se temom bavi. Ti ga moraš posmatrati kao umetničko delo. Očigledno živimo u takvom svetu da nekom u startu smeta tema umetničkog dela. Gledao sam masu filmova, što američkih, što naših iz regiona, gde mi se tema uopšte ne sviđa, jer je brutalna, van svake pameti, moj mozak ne može da dokuči da ljudi tako nešto rade. Ali kada izađem iz bioskopa kažem: "Jao, kakav fantastičan film koji se bavi temom od koje moraš da okreneš glavu"...

Porodica stradala na užasne načine

Kako Dimič kaže, njegov otac je imao nesreću da mu majka bude ubijena u sektoru B.

- Ja sam iz Bosanske, danas Kozarske Dubice, 14 kilometara od Jasenovca. Na Petrovdan, 12. jula 1942. godine, oni su došli, pokupili sve i odveli ih u Jasenovac, Cerovljane, Staru Gradišku, neke u Zemun. Moja baka, očeva majka, ubijena je na njegove oči u Cerovljanima. Imao je 12 godina. Njegov otac je odveden u Zemun, ubijen je drvenim maljem. Stric mog oca je oderan javno na trgu u Bosanskoj Dubici, jer je bio u partizanima. To je nešto s čim sam rastao, ali zahvaljujući svom divnom ocu i majci nikad nisam zaboravio ni žrtve nekih drugih naroda, niti sam vaspitavan da nekog nipodaštavam zbog verske ili nacionalne pripadnosti, ili smatrao da su žrtve samo iz mog naroda.

- Ali mi teško pada kada neko dođe i napravi film o nečemu, ne zanima me o čemu, i kad se taj film unapred osuđuje na propast kao umetničko delo, samo zbog tematike kojom se bavi. Imam iskustvo sa dva filma u kojima sam odbio da igram jer su se bavili tematikom sa Balkana - jedan o građanskom ratu u BiH, drugi na KiM 1999. - sa istim obrazloženjem. Ne igram u crno-belim filmovima, onima u kojima se čitav jedan narod tuži za genocid. To je nemoguće - kazao je Dimič.

Kako je kazao, roditelji, Vlatko i Bosa, vaspitavali su ga tako da nikad ne pomisli da nešto nije u redu sa narodom koji je slučajno dao svoje najgore ljude da službuju u Jasenovcu.

- Meni su neki od najvećih prijatelja danas Hrvati i Bošnjaci, nikad mi nije palo na pamet da to ima veze s jednim narodom. Isto tako ne želim da se film o Jasenovcu koristi protiv celog jednog naroda. Čak se ide toliko daleko da jedan od tih kolumnista u "Los Anđeles tajmsu" tvrdi da oni uopšte nisu ni bili tamo, da je logor bio napravljen samo za Jevreje. To je ubijanje žrtava ponovo.

Drugi kritičar, Džej Vajsberg iz "Varajatija", jeste Jevrejin, spomenuo je Kovačević. Na pitanje da li je žalosno što osoba koja dolazi iz tog naroda ovako piše o stradanju u holokaustu, a da se nije potrudio da nešto o tome sazna, Dimič kaže da je još žalosnije ako to zna.

- Bojim se da on dobro to zna, ali da ipak piše ono što ne treba da piše. Živimo u 21. veku, na klik nam je dostupno sve, a kamoli da ne znamo za 700.000 žrtava na dva kvadratna kilometra. To je tako loš izgovor. To je nemoguće.

Istoričari služe političarima, koji služe samo sebi

Logor Jasenovac se prostirao na šest puta većoj površini od Aušvica, što dovoljno govori o razmeri zločina koji su tamo počinjeni.

- To je sudbina naša na Balkanu. Svi imamo svoje žrtve i dan-danas ih sakupljamo i ne možemo da se dogovorimo oko njih. Pitam se kada ćemo konačno da priznamo da zaboraviti ne možemo, ali oprostiti moramo. I da idemo dalje. Mislim da su umetnička dela uvek najbolji način da učimo ljude istoriji, naravno, ako su verodostojna, nisu plagijati. A opet to se toliko dešava kod nas na Balkanu, svi pravi neke filmove i predstave samo da bi onu drugu stranu optužio ili pokazao da je ova strana žrtva, a da ona druga kompletno ne valja. Mislim da istina nije crno-bela, niti ikada može da bude. Da je vreme da se konačno odlučimo ko su zločinci, ko su žrtve, a ne da optužujemo kompletne narode za to. To je veći zločin od samog zločina.

U imenu se poimence spominju ljudi koji su odgovorni za sve te smrti u logorima NDH. Kako oprostiti ako ne znamo šta se tamo zapravo desilo, kada istoričari s obe strane barataju brojkama i činjenicama koje se znatno razlikuju jedna od druge. Kako onda jednom relativno obrazovanom Srbinu, Hrvatu, Bošnjaku objasniti šta se tu desilo?

- Nažalost, nisam optimista, jer istoričari su danas u službi politike. To je toliko jasno kada imaš čoveka koji ispred svog imena stavi "profesor, doktor", a ti kada pročitaš ono što je napisao, ne možeš da poveruješ. Jasno je da je on u službi politike, ne u službi svog naroda, već onih koji upravljaju njegovim narodom, a to čine samo u sopstven korist. Po mom su mišljenju u 21. veku najveće žrtve Srbi, Hrvati, Bosanci, Makedonci, Albanci, svi oni koji dopuštaju da sopstvene politike kroje njihovu istoriju. Mi istoriju koja se desila ne možemo vratiti, mi žrtve Jasenovca ne možemo da oživimo, ali je veći problem u nekom ko vlada tim narodom i servira mu neistinu, a to radi samo da bi što duže ostao na poziciji na kojoj jeste.

Kako je kazao, čitao je i knjigu Franje Tuđmana "Bespuća povijesne zbiljnosti", i "Islamsku deklaraciju".

- Nisam dezinformisan, ne želim da budem mimo sveta. Ali u tome jeste naša tragedija. Kud ćeš većeg komuniste od Slobodana Miloševića, kud ćeš većeg nacionaliste od Slobodana Miloševića,  kud ćeš većeg partizana od Franje Tuđmana, kud ćeš većeg Hrvata od Franje Tuđmana? I to i dan-danas imamo. Svi se oni samo presvlače, stavljaju kravate u drugim bojama, a ostaju isto. Oni su samo ljudi koji služe sebi. Njih sopstveni narodi ne zanimaju. Jedno vreme sam ubeđivao svoje prijatelje i Srbe, i Hrvate, i muslimane da su njihovi najveći neprijatelji oni koji ih zastupaju, a ne oni iz suprotnog naroda - kazao je Džek Dimič.

Ceo intervju sa ovim glumcem možete pogledati u videu u tekstu.

(Telegraf.rs)