Ispovest Miljka, sina Bate Živojinovića: "Tokom poslednjeg razgovora plakali smo i pevali"

"Nisam ni mogao ni da pretpostavim da je to bio naš poslednji susret... Poslednja slika koju pamtim je sa aerodroma "Šarl de Gol" je kako mi nasmejan maše dok prolazi carinsku kontrolu"

Glumio je u više od 350 filmova, tri puta osvojio Pulsku arenu, četiri njegova filma nominovana su za Oskara za najbolje ostvarenje van engleskog govornog područja... To s u samo neka dostignuća velikog Velimira Bate Živojinovića, čija je popularnost dosezala sve do Kine, gde ga i dalje pamte kao čuvenog Valtera. Bata nas je napustio pre četiri godine, a njegov sin Miljko nije mogao da prisustvuje njegovoj sahrani. 

Preporučujemo

Miljko se sada konačno vratio u Srbiju. Za magazin "Hit" prepričao je svoj poslednji razgovor s ocem.

- Poslednji put sam se čuo s tatom dva dana pre nego što je preminuo. Ćerka Dina mi je rekla da mu se stanje drastično pogoršalo i otišla je kod njega u bolnicu. Uključili smo kamere na telefonima i dugo, dugo razgovarali i gledali se. Svi smo znali da se opraštamo i kanula je i poneka suza. U jednom trenutku sam mu pustio pesmu Olivera Dragojevića "Moj galebe" i zajedno smo je otpevali od početka do kraja. Tu pesmu smo pevali celog života na zajedničkim putovanjima i porodičnim slavljima. Kada se završio poslednji stih, u kojem se čuje "moj galebe", otac je rekao: "Moj ga je*e"! Neverovatan duh ga nije napustio do poslednje sekunde. Kao da nam je ostavio u amanet smisao za humor i nepokolebljivi optimizam - počinje priču Miljko.

Bata se uplašio da neće moći više da glumi kad je na snimanju filma b povredio kičmu:

- Povredio se kad je skočio sa mosta od jednog metra u potok. Sve je izgledalo potpuno bezazleno i niko nije primetio da se povredio. Nije se žalio, već je nastavio da snima i taj film, kao i seriju "Priče iz majstorske radionice" i film "Dorotej", sve vreme primajući injekcije. Kada su bolovi postali neizdrživi, otišao je u bolnicu i nakon pregleda lekari su mu rekli da je jedino rešenje operacija pršljenova. Zahvaljujući profesorima Ercegovcu i Davidoviću, operacija u Zemunskoj bolnici je urađena perfektno, a on se zatim u rekordnom roku oporavio u banji i nastavio posao kao da se nikad ništa nije desilo - priča Miljko Živojinović.

Poslednji put uživo je video oca 2012. godine, kada ga je Bata posetio u Parizu. Iste godine čuveni Valter je doživeo moždani udar, posle kojeg više nije mogao da ide na daleka putovanja.

- Otac je tada došao na nekoliko dana jer poslednjih godina nije voleo mnogo da odsustvuje iz Beograda i Koraćice. Dane smo provodili u dugim razgovorima o deci, unucima, pravili smo planove, nadali smo se da ćemo se uskoro videti u Beogradu. Nisam ni mogao ni da pretpostavim da je to bio naš poslednji susret... Poslednja slika koju pamtim je sa aerodroma "Šarl de Gol" je kako mi nasmejan maše dok prolazi carinsku kontrolu.

Zbog sudskog postupka koji se od 2006. vodio protiv njega, Miljko nije mogao da dođe u Srbiju ni na očevu sahranu. Omogućeno mu je da posle 13 godina dođe u svoju zemlju kad mu je umrla majka Lula, u decembru prošle godine.

- Sudski postupak je okončan 2018. Ja i još 40 ljudi oslobođeni smo svih optužbi i sumnji, pa sam prvi put sam nakon toliko vremena mogao da dođem u Srbiju. Odmah po dolasku otišao sam na očev grob u Aleji zaslužnih građana. Bio sam prilično zbunjen, uspomene i emocije su mi se mešale...

- Filmskom brzinom su mi prolazile kroz glavu slike naših zajedničkih trenutaka, njegov smeh kao da je odzvanjao usred te grobne tišine. Onda smo sahranili majku u Koraćici, što je bio još jedan šok za mene. Ucveljena lica dragih prijatelja i izrazi saučešća pojačali su ionako neizdrživu tugu. Crkva Svete Trojice u Koraćici bila je puna ljudi koji su želeli da upute našoj majci poslednji pozdrav. Nakon svih tih godina, suočavanje sa njihovim grobovima mi je najteže palo. 

Batin sin objašnjava da godine razdvojenosti od majke, oca i dece nije lako podneo.

- Bilo mi je teško kada sam morao da odem iz zemlje u neizvesnost. Osteio sam neopisiv bol kad sam shvatio da će deca da rastu bez mene, da ću biti odvojen od porodice, od prijatelja, od svoje profesije... Najteža kazna koju neko može da vam izrekne, direktno ili indirektno, jeste progon! Cela porodica je to veoma teško podnela, ožiljci će ostati zauvek. Bata je sve to stoički podnosio ne dozvoljavajući nikome da se sladi našom mukom. Uostalom, tako smo i vaspitani. Uvek se radovao svim svojim unucima, a imao ih je šestoro. U njima je pronalazio mir i utehu - kaže Miljko za "Hit".

Miljko je srećan što se vratio Srbiju i želi da nastavi da radi na relaciji Beograd-Pariz.

- Pokušavam da rešim svoj prekinuti advokatski status i nadam se da će mi nadležni ubrzo izaći u susret. Ne vidim zašto bi se samo meni uskratilo pravo da se bavim svojom profesijom i zašto bih trpeo posledice tuđih grešaka. Moja budućnost je u povezivanju Francuske i Srbije. Imamo sličan mentalitet, bolje se razumemo nego s nekim drugim narodima, pa ćemo lakše i da ostvarimo saradnju, naročito u kulturi.

Kuća puna smeha

Bata je bio prepoznatjiv po šarmu, humoru i pozitivnoj energiji, a Miljkovo prvo sećanje na oca bilo je upravo takvo.

- Naši roditelji su bili izuzetno duhoviti. Porodično smo se takmičili u pravljenju šala i održavanju dobre atmosfere. Tako je i moje prvo sećanje na oca vezano za jedan telefonski razgovor. Sećam se da smo imali crni telefon sa dugačkim gajtanom, koji je visio na komodi u predsoblju. Otac mi je jednog dana ozbiljnog lica pružio telefonsku slušalicu i rekao: "Evo ga Deda Mraz na liniji, reci mu šta bi želeo da dobiješ za Novu godinu".

- Uporno sam dozivao Deda Mraza i objašnjavao mu šta očekujem od poklona, dok je iz slušalice dopiralo samo "tu-tu". Nije mi bilo sumnjivo što se otac i majka cepaju od smeha, dok sam se ja naprezao da se dogovorim sa Deda Mrazom. Vrlo jasna slika u sećanju mi je ostala i kada smo otac i ja jednog prohladnog januarskog jutra otišli do porodilišta. Nismo mogli da uđemo u zgradu i pamtim kako su se radosno dovikivali otac i majka, koja bila na prozoru. Tada sam shvatio da sam dobio sestru Jelenu!

Bata i Lula su stalno pevali

Miljko pamti mnogo lepih dana koje je proveo s Batom u kafani:

- Bata je obožavao kafane i društvo, a on i majka su naročito voleli da pevaju "Ko te ima, taj te nema" i "Laži, laži, Vere". Bili su pravi slavuji, majka je pevala prvi glas, a otac tercu. Mnogo su voleli i pesme Olivera Dragojevića. Kada god bi im se ukazala prilika, oni bi pevali. Na Kosmaju su posebno voleli da pevaju sa našim prijateljem, rediteljem i direktorom fotografije Božom Nikolićem.

Bata je svog sina prvi put odveo na snimanje filma kada je imao svega 11 meseci.

- Reč je filmu "Krst Rakoc" Žike Ristića. Imao sam 11 meseci i logično je da se toga ne sećam, ali znam da je to bilo na Kosovu i Metohiji, i da su čak moju fotografiju postavili na zid, kao dekor sobe jednog od likova. Mnogo godina kasnije uvek bi me na Pulskom festivalu divni reditelj Žiža, kako su mu svi tepali, prozivao: "Gde si, moj glumac?!" - priča Miljko i nastavlja:

- Roditelji su se venčali mladi, majka me je rodila sa 20 godina, a otac je bio sedam godina stariji. Zato su se retko razdvajali. Bata je vodio Lulu svuda na snimanja, kad god je mogao. Tako je bilo normalno da i mene i sestru vode "u paketu", dok nismo pošli u školu. I kasnije smo odlazili na snimanja, uglavnom tokom školskih raspusta. Pamtim beskrajno duhovite ljude iz filmskih ekipa, koji su se bez prestanka šalili, održavajući tako dobru atmosferu u teškim uslovima rada.

(Telegraf.rs)