Zašto "Kad jaganjci utihnu" i dalje važi za neprevaziđeni psiho-triler?

"Reci mi, Klaris – jesu li jaganjci prestali da vrište?"

Kad jaganjci utihnu je sasvim opravdano jedan od najvećih nezaobilaznih klasika svetske kinematografije. Briljantna gluma, scenario i režija, napeti dijalozi i podrobno razrađen psihološki aspekat filmske priče doneli su ovom ostvarenju pet najvećih Oskara i slavu koja nikako ne bledi.

Preporučujemo

Na stranu sve kritike i odličja, ono što ovaj film čini neprolaznim jeste to što je naprosto prvi i neponovljiv, piše Kultiviši se.

Bez izlizanih fraza koje treba još koji put da zastraše gledaoce, bez kliše horor momenata, bez preslikavanja već hiljadu puta prežvakanih svedočanstava o serijskim ubicama i FBI agentima koji su im za petama. Jednostavno: remek-delo.

Klaris Starling – ne još jedan tipičan FBI agent

Kad pomislimo na agente obaveštajnih službi, naročito u sferi filma, najverovatnije prva asocijacija koja se budi je Džejms Bond. Do izlaska filma Kad jaganjci utihnu Bond je bio arhetip neustrašivog agenta kog želite da vidite kako na bioskopskom platnu bez po muke hvata negativce i koristi bilo koje metode kako bi ostvario željeni cilj.

Klaris, perspektivna studentkinja FBI akademije, sa druge strane, ne krši nikakva pravila i ne oslanja se na sreću i intuiciju. Ona je inteligentan i posvećen profesionalac koji se drži proverenih metoda i veoma promućurno uspeva da vodi razgovore sa iskusnim serijskim ubicom, Hanibalom Lekterom.

Međutim, osim što je pametna i spretna, Klaris je takođe i žena. I iako to svakako nije centralna tema filma, kroz lik Klaris Starling provučena je i te kako jasna feministička poruka. Ako posmatramo okolnosti u kojima se Klaris tokom filma nalazi, shvatićemo da je neminovno morala mnogo da se bori da bi stigla gde jeste.

Ona je žena u poslu koji je mahom preplavljen muškarcima, žena čiji je zadatak da sa zloglasnim kriminalcem razgovara u veoma neprijatnom okruženju (setimo se scene u kojoj se susedni zatvorenik veoma drsko poneo prema njoj kad je prvi put posetila Lektera), žena kojoj je poveren najteži zadatak – da uhvati čoveka koji krvožedno ubija druge žene.

Imajući sve ovo u vidu, Klaris je jedinstvena ne samo po tome što je potpuno atipična u moru drugih filmskih agenata, nego i po tome što je preskočila svaku prepreku kako bi se dokazala u jednom sasvim drugačijem svetu. Kao takva, inspirativna je i vrlo je lako poistovetiti se sa njom pri svakom gledanju ovog filma. Džodi Foster je bez sumnje zaslužila Oskara za glavnu žensku ulogu, vešto dočaravši danas kultnu junakinju.

Odnos Klaris i Hanibala

Težište ovog filmskog klasika zasniva se na dijalozima između mlade agentkinje Klaris i forenzičkog psihologa (kasnije serijskog ubice) Hanibala Lektera. Naime, kako bi Klaris došla do zloglasnog ubice Bafalo Bila, mora da prođe kroz seriju razgovora sa Hanibalom, koji poseduje informacije od ključnog značaja za ovu poteru.

Ipak, elokventni i lucidni Lektor ne da se lako pridobiti, jer se služi metodom quid pro quo. U prevodu, zahteva razmenu informacija – Klaris Hanibala hrani najmračnijim tajnama svog detinjstva u zamenu za mali uvid u psihotični um ubice.

U toku ovih razgovora Starlingova Lekteru priča o tragičnoj smrti svog oca, nakon koje je odvedena na farmu na kojoj su se uzgajale ovce, koje je, da li zaista ili halucinativno, često izjutra slušala kako ispuštaju krike nalik na vriske. Ovaj događaj joj se do te mere urezao u sećanje - da priznaje da je i dalje isti zvuci prate.

Uprkos tome što je Klaris napomenuto da ne bi trebalo nikakve lične informacije da deli sa Lektorom, ova igra zagonetanja i odgonetanja ispostavlja se kao efektivna. Klaris dolazi do dovoljno neophodnih informacija, s vremenom uspeva i da uhvati Bafalo Bila, no Lekter u međuvremenu beži iz bolnice i film se završava čuvenom scenom u kojoj Lekter zove Sterlingovu i pita je:

- Reci mi, Klaris – jesu li jaganjci prestali da vrište?

Svakako da su razgovori između dvoje glavnih aktera jedna od stavki zbog kojih je ovaj film toliko kvalitetan. Gotovo nikada pre u jednom ostvarenju nije postojala toliko intenzivna neseksualna konekcija između muškarca i žene. Njihova manipulativna igra i intelektualno-psihološko nadigravanje izazivaju nam žmarce i ostavljaju nas u čudu.

Naročito ne treba zaboraviti činjenicu da se maestralni Entoni Hopkins u ulozi Hanibala Lektera u filmu pojavljuje na jedva nešto više od 15 minuta. Ipak, toliko je bilo sasvim dovoljno da vešt glumac kreira pravi šablon za sve naredne jezivo inteligentne, oprezne i zlokobne anti-heroje.

Takođe je zanimljivo da su se u sceni u kojoj se Hanibal i Klaris upoznaju zapravo prvi put upoznali i glumci koji ih tumače – Entoni Hopkins i Džodi Foster, što svakako doprinosi neizvesnosti i uzbuđenju. Kad se dva glavna junaka upoznaju, film odjednom iz detektivskog trilera prelazi u mračnu fantaziju i pravi horor.

I najmanji detalj doprinosi zastrašujućem utisku – Hanibalova doktorski bela odeća, koja uteruje dodatni strah u kosti, zatim njegovo istovremeno i snobovsko i jezivo misteriozno postavljanje, a sa druge strane i blago uplašene, ali spremne reakcije neiskusne, a ipak snalažljive Sterlingove.

Sve u svemu, ovaj dvojac postavio je gotovo nedostižni filmski standard virtuoznom glumom i ozbiljnom pripremom.

Na kraju krajeva, odnos između Hanibala i Klaris zasnovan je na stvarnom odnosu između serijskog ubice Teda Bandija i nekadašnjeg detektiva i profesora kriminalistike Roberta Kepela – i to se vidi. Studiozan, a ipak spontan i slobodan pristup filmu (Hopkins je sam odlučio da će njegov lik nositi belo) omogućio je da ovaj film bude do te mere kvalitetan i neponovljiv.

Zašto je Kad jaganjci utihnu neporazivo jedinstven?

Ništa u ovom filmu, naprosto, nije očekivano. Svi oni tipični jump-scare momenti po kojima su horor filmovi prepoznatljivi ovde izostaju. Efekat horora ovde je izgrađen na odnosima među ljudima, na situacijama u kojima se nalaze, na okruženju – ali samo kad je ono u službi pojačavanja nekog već snažnog utiska.

Na primer, mesto odvijanja razgovora između Starlingove i Lektera – mračna tamnica u podrumu psihijatrijske bolnice – samo dodatno pojačava tenziju koja proizlazi iz varničavih dijaloga dvoje pomenutih.

Takođe, kao što je več pomenuto, strukture likova su toliko jedinstvene da mogu služiti samo kao matrica za građenje nekih novih, ali nikada istih. Jedna je Klaris i jedan je Hanibal.

Uzimajući sve u obzir, film Kad jaganjci utihnu de facto je pobrao lovorike, ali je jednako zaslužno i dalje nepromenljivo aktuelan među novijom publikom. Kako se čini, jaganjci ipak još dugo neće prestati da vrište...

(Telegraf.rs)