Serija koja će razbesneti Ruse: Bavi se njihovom najdražom caricom, ali je istorija skroz izvrnuta

Serija "Velika" prikazuje Rusiju na sličan način na koji je film "Borat" prikazao Kazahstan

Na venecijanskom festivalu 2018. godine pred publikom premijerno se pojavio film “Miljenica” ("Favourite") grčkog redatelja Jorgosa Lantimosa. Film je odmah doživeo uspeh, osvojio Srebrnog lava, a nekoliko meseci i nominacije za Osakra.

"Miljenica” je na osnovu opisa delovala kao konvencionalna kostimirana drama, ali ono što ju je činilo drukčijom bio je, međutim, pristup istorijsko-kostimiranom žanru - bez pomnih rekonstrukcija dvorskih rituala i visokoparnih dijaloga na otmenom i arhaičnom jeziku. Likovi filma govorili su uličarskim savremenim engleskom, prostačili, a dvorske zabave u filmu izgledale su kao raskalašene terevenke u nekom studentskom bratstvu.

Izvorni scenario  “Miljenice”, navodno je bio kudikamo konvencionalniji i bliži istorijskoj rekonstrukciji. No, istovremeno kad je dobio ponudu da režira “Miljenicu”, grčki je režiser u pozorištu  pogledao teatarski tekst nekog australijskog pisca koji se zvao Toni Meknamara, piše Jutarnji.hr

Tekst se zvao "Velika" (“Great”) i bavio se dolaskom na vlast buduće ruske carice Katarine Velike. Meknamarin tekst pristupao je istoriji na isti, nekonvencionalan način koji će kasnije odlikovati “Miljenicu”. Lantimosu se taj neortodoksni pristup istoriji svideo. Potražio je pisca teksta i predložio mu da zajedno prerade originalni scenario. “Miljenica” je postao art-hit, a Meknamara scenarista o kojem se priča.

A kako izgleda to od čega je sve počelo, TV publika će moći da sazna ove nedelje. Tokom vikenda će na kablovskim servisima Hulu i HBO početi emitovanje TV serije “Velika”, temeljene na Meknamarinom pozorišnom tekstu, koja se bavi životom Katarine Velike.

Reč je o seriji koja će bez ikakve sumnje u Rusiji izazvati oluju kontroverzi. Mekamarina serija puna je istorijskih i faktografskih sloboda, nakrcana kulturalnim stereotipovima i zapaljivim preterivanjima. "Velika" kao da je zamišljena da zbog nje leti perje.

Carica kakvu nikad dosad niste videli

Prava Katarina Velika (1729-1796) bila je najdugovečnija, a možda i najvažnija vladarka koju je Rusija ikad imala. Ova rođena Nemica postala je vladarka Rusije nakon što je u 33. godini pučem svrgnula svog muža. Vladala je Rusijom 34 godine i to vrlo uspešno. Proširila je teritoriju, uvela obavezno javno školstvo, eliminisala crkvene veleposede, dopisivala se s Volterom, bila zaštitnica umetnosti i nauke, stvorila današnji Ermitaž.

Sve bi to bilo kudikamo manje intrigantno da ova prosvećena apsolutistikinja nije bila ujedno i žena, i to izrazito promiskuitetna žena, koja je nizala ljubavnike i oko čijeg su se erotskog života nizale najfantastičnije legende. Preuveličane priče su širili njeni neprijatelji.

Nije stoga čudo da je Katarina Velika predmet fascinacije književnih, filmskih i TV obrada. O njoj je pisao Bajron, po njoj su Milan Mladenović i družina beogradskih muzičara nazvali danas kultni bend. U “Grimiznoj carici” (1934.) glumila ju je druga velika nemačka emigrantkinja - Marlen Ditrih. O Katarini Velikoj, uostalom, postoji najmanje pet TV serija, a osim Ditrih glumile su je Helen Miren, Ketrin Zita-Džons, Žana Moro i Džulija Ormond.

Sami Rusi snimili su seriju "Katarina Velika" u kojoj je ona predstavljena kao pasivna veličina, a njena uloga u ubistvu njenog muža i cara gotovo prećutno preskočena.

Ipak, serija australijskog pisca razlikuje se od većine biografija Katarine Velike po tome što se bavi prvim delom nejnog života, do trenutka kad u puču svrgne i smakne umno poremećnog muža. Katarinu (El Faning) na početku serije upoznajemo dok se još zove Sofija i živi dokonim životom mlade nemačke plemkinje, a o budućem braku ima nejasne, romantične ideje.

Od privilegiranih mladih bogatašica Sofi se razlikuje samo po tome što čita knjige Didroa, Rusoa i Voltera. Mlada Sofija putuje u daleku Rusiju ustreptala od iščekivanja. Nada se srećnom braku, porodici, romansi  i prosvećenoj atmosferi dvora.

Međutim, nade se brutalno ruše, jer Sofijin muž Petar III (Nikolas Hoult) razuzdana je, okrutna i samoživa budala. Vodi besmislene ratove koje stalno gubi. Dvorski se život svodi na permanentne muške terevenke.

Car za ljubavnicu ima plemkinju koja je žena njegovog najboljeg prijatelja, a par se ne libi seksualno opšti pred prevarenom Sofijom. Opsednut je kompleksom svog nenadmašnog oca, Petra Velikog. Sofija s užasom shvata kolika neobrazovanost vlada na dvoru. Romantične fantazije mlade Nemice krše se već prve bračne noći. Petar III prvi put s njom spolno opšti s nogu, odeven, dok kroz otvorena vrata ložnice s pobočnikom razgovara o konjima.

Sofija, sada Katarina, ubrzo uviđa koliko je njen muž loš vladar. Za sebe veruje da je ratni strateg i genije, a zbog njegovih “strateških zamisli” lije se bespotrebna krv. Mlada Katarina pokušava da sprovende barem neke prosvetiteljske zamisli, recimo, škole, no muž je prezrivo ignoriše, a dvorske se dame brzo okreću protiv arogantne Nemice. Katarina nalazi samo jednog idejnog istomišljenika, prosvećenog kneza Orlova (Saša Dovan). No, Orlov je u seriji knjiški moljac, kolebljivi mlakonja koji nevoljno pristaje na ikakvu političku akciju.

Motor budućeg puča je inteligentna sluškinja Marial (Fibi Foks), degradirana plemkinja koja nagovara Orlova i Katarinu da preduzmu političku akciju, preotmu vlast i nametnu svoje ideje. Marial otvori Katarini oči o razlici između ruske i zapadne primogeniture. Ako Petar III umre, ona postaje carica. No, car ima vanbračnog polubrata Ivana, dete koje je ceo dotadašnji život provelo u četiri zida kućnog pritvora. Tokom prvih šest od deset epizoda car postaje sve nesnosniji i luđi, okreće protiv sebe i oficire i Crkvu, a u Katarini sazrevaju pučističke zamisli.

Povremeno tačna priča

Kreator serije Meknamara na uvodnu je špicu seriju stavio je podnaslov “An occasionally accurate story” (Povremeno tačna priča). Tom se fusnotom ogradio od celog niza faktografskih netačnosti koje zapadnu za oko svakom ko i površno poznaje istoriju 18. veka. Ludi Katarinin muž, za početak, nije bio sin, nego unuk Petra Velikog.

Vlastitu majku nije mogao držati kao mumiju u vitrini jer je u času venčanja i godinama nakon toga bila živa, štaviše, bila je pokroviteljka mlade Katarine. Katarina se nije udala za cara, nego je kao princeza provela godine u Rusiji prije nego što joj se muž popeo na tron. Grof Orlov je postojao, no nije bio aseksualni knjiški moljac, nego Katarinin ljubavnik, odrešiti politički operativac koji je za nju obavljao obaveštajne zadatke i najverovatnije i ubio cara.

Ali takvo proizvoljno švrljanje po istorijskom razdoblju, ljudima i događajima samo je deo Meknamarinog potkopavanja normi istorijskog žanra. Kao što australijski scenarista nije smatrao da ga odviše obavezuje vernost činjenicama, još je kudikamo manje smatrao da ga obvezuju konvencije realističkog “evociranja epohe”. Kao u “Favourite”, i u “Great” su dijalozi pisani kolokvijalnim, uličarskim engleskim, punim “fuck” i “to hell with it”. Car arhiepiskopa zove od milja - “archie”?!

Meknamara se nimalo ne zamara preciznim “evociranjem epohe”. Scene u pravoslavnoj crkvi snimljene su u katoličkoj, polovinu ruskih vojnika glume crni glumci, a grofa Orlova glumi glumac koji je Indijac. Meknamara, ukratko, na svim slojevima brehtovski razbija iluziju o “tačnom” prikazivanju istorije.

Taj namerno vulgarni stil ide pod ruku i s prikazom dvorskog života u seriji. Ruski se dvorjani glupiraju i partijaju kao stanari studentskog doma. Car hoda go hodnicima dvora između sablažnjenih dvorjana. Sa svojom  klikom zabavlja se tako što gađa lopticom sluge obješene za ruke o stropu. U jednoj sceni careva ljubavnica masturbira pred kipom vladara koji jaše medveda. Demontirajući ideju carskog dvora kao ukočenog, svečanog i produhovljenog mesta, Meknamara često zalazi u kulturalne stereotipove.

“Great” se koristi Rusijom otprilike onako kako se Saša Baron Koen u “Boratu” koristio fikcionalnim Kazahstanom. Rusi neprestance piju, a kad piju, razbijaju čaše. Neobuzdani su, divlji, ljudski im život ne znači ništa. Crkveni vrh sastoji se od senilnih bradonja masnih vlasi. Svi su bezuslovno podložni tiraninu. Meknamara je čak izmislio i povik, nalik našem “hura!”. Kad car nešto objavi ili predloži, vikne “haza!”, a dvorjani, vojnici i sluge karikaturalno kliču “haza!”. U tom leglu iracionalnosti, neobrazovanosti, zatucanosti i poroka jedina svetlost uma je mlada strankinja.

Rusi su, s razlogom ili ne, strašno osetljivi na prkizavianje vlastite kulture na Zapadu. Pamte se burne i žestoke reakcije na pesmu “Party Like a Russian”, u kojoj je Robi Vilijams “orobio” Prokofjeva i izvrgnuo ruglu ruske oligarhe. Još su žešće bile reakcije na satirični film “Staljinova smrt”, a nije se dobro provela ni inače faktografski vrlo temeljna i prema običnim sovetskim građanima blagonaklona TV serija “Černobilj”. Reč je o kulturnim proizvodima koji ni iz daleka nisu tako kontroverzni kao TV serija “Great”.

Stoga se može samo pretpostaviti koliki će bes izazvati Meknamarino korišćenje ruske istorije kao proizvoljne samoposluge, a ruske kulture kao skladišta boratovskih klišea.

(Telegraf.rs)