Miloš Biković u velikom intervjuu za Telegraf.rs: "Blizu sam da nestanem na godinu dana"

O Hotelu Beograd, karijeri, rastrzanosti između dva grada na dva kraja Evrope, humoru, Petru Marašu, (ne)povlačenju iz javnosti, budućnosti, malo i o zaljubljenosti, Biković nam je odgovarao u svom stilu - iskrenom, začinjenom ironijom i humorom

Glumac Miloš Biković bio je gost portala Telegraf.rs nekoliko dana pre srpske premijere novog filma "Hotel Beograd".

- Hotel Beograd je samostalna filmska priča, ali govori o junacima koji su poznati iz Hotela Eleon. To su Pavel i Daša, par koji je vrlo uspešno pobrao simpatije publike, siguran sam posebno u Rusiji, gde je Hotel Eleon imao zaista dobre rezultate i to je bila jedna uspešna franšiza. Kuhinja, pa Hotel Eleon, pa Grand i sad Hotel Beograd, kao jedan od nastavaka - kaže Miloš Biković na početku intervjua za Telegraf.

• Šta očekuješ od "Hotela Beograd"?

- Izašao je u bioskopima u Rusiji i pratimo kako se ljudima tamo dopada. Zasada je utisak dobar, ljudi ostavljaju dobre komentare. Želja mi je i ono jeste bio moj neki tajni cilj, da ljudi požele da dođu u Srbiju. Smatram da nam ta vrsta promocije nedostaje i ja nekako radim na ovom tržištu na kojem mogu da radim zajedno sa svojim kolegama iza "Arhangel studija" i sa partnerima iz Rusije. To je jedna od posledica kojoj se nadam.

• Da li će humor spasiti svet?

- Moguće, vrlo moguće. Čovek kroz humor ima tu mogućnost da se uzdigne iznad realnosti, da se nasmeje sam sebi. Ako se smeješ drugome, to je ruganje, ali ako se smeješ i sebi, onda je to humor, onda čovek ima snage nekako sebe i da popravi, da uvidi svoje greške. Verujem da je humor jedan od pokazatelja zdrave ličnosti.

• Koliko ima istine u tome da je teže igrati humorističke uloge nego dramske?

- Komedija je veoma vidljiva. Kada radite komediju ona mora da bude duhovita, a uz tu duhovitost vi treba da pružite još i lepotu. Da zadenete neku ozbiljnu temu. Kad je drama u pitanju, možete da pravite dugačke pauze... Naravno, šalim se. Drama je podjednako teška, ne mogu da kažem, ali za komediju veoma lako može da se kaže da je neuspešna jer jednostavno nije duhovita ili postane jeftina. Humor postane vulgaran.

• Koliko je naporan put od Montevidea do Moskve?

- Težak ili naporan... Naporno je držati vezu Beograd - Moskva jer je potrebno leteti nekad i na svaka dva dana, ovde odigrati predstavu, pa onda leteti tamo. Tamo dati tri, četiri intervjua, odraditi neke foto sesije, promovisati film...

• Da li ti se desi ponekad da se probudiš i ne znaš u kom si gradu?

- Kako to misliš "ponekad"? Da, imam te momente. Dođe po mene vozač, a glupo mi je da ga pitam na koji set idemo. Onda kad stignem tamo, gledam set i kapiram: "Aha, da, serija!" Tek kad krenu da mi lepe šminku, shvatim šta je. Uperite me ka svetlu i recite mi koga mrzim.

• Da možeš da vratiš vreme u seriju "Stižu dolari", kako bi sada savetao svoj lik, Nebojšu Ljutića i šta bi sebi kao glumcu rekao?

- Ne bih pristao na onu frizuru.  Tad sam mislio to tako mora, jer meni određuju šta ću da obučem i kako ću da izgledam. Ovo ostalo sve ja sam radio najbolje što sam mogao u tom trenutku.

• Koja je veština bila najkomplikovanija od svih koje si savladao? Da igraš fudbal, košarku, da pucaš, klizaš, boksuješ...?

- Fudbal mi je bio veoma težak, jer fudbal treba učiti od detinjstva. Stalno sam bio rašrafljen kao da su mi zglobovi lepljeni, ali nekim mekanim lepkom, što je bilo dobro za košarku. Košarku sam trenirao. Voleo sam sport i nije mi bilo teško da savladavam izazove. Fudbal mi je bio težak jer je od fudbala zavisilo da li ću dobiti ulogu. Kasnije je ceo set zavisio od mene, tu sam bio pod pritiskom. Posle toga sam uživao. Ruski mi je definitovno težak. To su drugi mišići u glavi koji se koriste za izgovor. To je drugačije "š". Mi ne možemo čak ni da čujemo tu razliku. Morao bih iznova da se reoprogramiram, a za to bi mi trebalo jedno godinu dana, a radije bih tada snimio dva nova filma. Mada ne znam, blizu sam da uzmem jedno godinu dana da nestanem.

• Pa, kako će svi od Srbije do Rusije preživeti tih godinu dana?

- Neće ni primetiti, samo će pustiti reprizu "Stižu dolari" i sve će biti okej.

• Južni vetar. Film 1, film 2, serija... Mislim da nije lako igrati kriminalca.

- Za mene je Petar Maraš značajan kao uloga jer niko nije mogao da veruje da ja mogu tako nešto da uradim. Petar Maraš je rastrzan, nesrećan i loš čovek. Njega strašno pali da bude glavni. Postoji to kod muškaraca, kod svih, taj nagon za dominacijom koji se često pretvara u nagon za vlašću, Počinje klinački. "Želim da budem mangup". A onda u jednom trenutku može da preraste u psihopatologiju, a to se Petru dešava. Njega to uništava.

Ne može da voli, ne može da bude veran. Ne može da bude dosledan dogovoru sa svojim ocem, da ga ne razočarava. Sa svojim detetom, sa svojom ženom. Ne može, jer je uvek u njemu ta praznina. Pretvara se u monstruma. Počelo je od toga što je hteo da bude mangup , a završava se time što postaje monstrum. Psiho. Tome pristupam kao jednoj studiji o jednom čoveku kojeg guta mrak, i on se bori sa tim, ali nema uporišnu tačku iz koje bi mogao da se popravi. Ta uporišna tačka bi morala da bude nešto onostrano. Nešto što nadilazi horizont svakodnevnog života, nešto duhovno. On to nema.

• Kako vidiš sebe za 20 godina?

- Pa, ako ovako nastavim, vidim sebe na Novom groblju. Ne znam. Život me je toliko iznenadio... Zašto mi je teško da odgovorim na to pitanje? Smatram da čovek, ja, sam toliko mali. Toliko je besmisleno bilo šta planirati jer su čovečje sile u odnosu na njegovu svest nesrazmerno male. Čovek misli da mnogo zavisi od njega, a ne može da iskontroliše da li će da ga udari auto, da li će da dobije bolest, da li će išta od onoga što radi da mu bude korisno. Svaka pomisao ljudska je pod velikim znakom pitanja, zato mi je teško da bilo šta planiram. Voleo bih da se razvijam u pravcu režije, voleo bih da napravim još nekoliko filmova o Srbiji i srpskim velikanima za međunarodno tržište. Voleo bih da nešto napravimo tako o Srbiji. Možda još neku granu umetnosti da dotaknem.

• Da li je Miloš Biković zaljubljen? I nemoj da kažeš da jesi u "život i karijeru"...

- Život i karijeru? Nisam. Jeste zaljubljen, u umetnost. Pa, da, ne. Ne znam. U stvari možda, ne mora da znači. To mi je rekao PR da kažem (smeh).

(D. Ivanović/Telegraf.rs)