Šta je holivudska slava donela Hatidži Muratovoj, poslednjem lovcu na divlje pčele?
Makedonsko remek-delo nije osvojilo zlatni kip, ali kao da jeste…
Fenomenalan dokumentarac Ljube Stefanova i Tamare Kotevske "Zemlja meda" bio je nominovan ove godine za dve nagrade Oskar, u kategoriji za najbolji strani film i za najbolji dokumentarac.
Makedonsko remek-delo nije osvojilo zlatni kip, ali kao da jeste…
Neosvajanje prestižne nagrade ni najmanje ne umanjuje snagu, ljubav i pobedu karaktera, koju ovaj film isijava snažnije nego što "zlatno sunce sja", tamo gde je Makedonija, kako peva Dado Topić.
Karakter glavne protagonistkinje filma Atidže Muratove toliko je dojmljiv, toliko nadrealan i svetački u ovom sebičnom, konzumerističkom vremenu, da su, valjda, svi po završetku filma zaželeli, da su mogli, da je zagrle, poljube, čuju gde je danas i živi li još uvek, nakon neočekivane slave koja je stigla i nju i autore filma, u istom kamenom kućerku bez struje, vode i ikakvih civilizacijskih tekovina.
Novinari portala balkans.aljazeera.net pronašli su Atidže Muratovu i posetili je u makedonskom selu Durfulija, gde je nedavno kupila kuću novcem koji je zaradila učešćem u filmu.
Kako pišu, neposredna, otvorena i optimistična, Hatidže im je s radošću pokazala novu kuću i nameštaj, koji su joj kupili autori filma, srećna što će u boljim uslovima nastaviti svoj život.
Novinarka piše kako im je, kad su stigli u njeno dvorište, zapalila vatru, na žaru skuvala kafu i zasladila je medom divljih pčela, piše 6uka.
Upitana kako su je uopšte filmaši otkrili, Atidže je ispričala:
- Dronom su snimali prostor oko mog sela, pored reke Bregalnice, tražili su ljude koji na tradicionalan način čuvaju pčele. Čuli su za mene i krenuli da me traže običnim kolima, pa su zbog lošeg puta zaglavili na sredini i vratili se nazad. Vratili su se ponovno na proleće 2015. godine, snimali pčele, košnice, selo, malo sam im pričala o pčelarenju i oni su otišli. I vratili se opet nakon godinu dana.
- Kažu: "Snimaćemo, ‘ajde da odaberemo šta ćeš nositi. Ja sam izvadila moju odeću: suknju, crne čarape, opanke i šamiju i žutu košulju".
- Prvo smo snimali jednom nedjeljno, zatim je ekipa počela češće dolaziti. Ni oni nisu verovali da ćemo uspeti napraviti film, a ja sam osećala da hoćemo, osećala sam ljubav, ali im nisam ništa govorila.
- Na početku su imali novca samo za pola godine snimanja, ali kasnije su našli još i nastavili rad. U šali su mi govorili: "‘Atidže, nemoj nas ostaviti na sredini filma!" Ohrabrivala sam ih: "Nemojte brinuti, idemo do kraja!“.
Na pitanje kako se osećala kada su shvatili da njihov film postiže uspeh u svetu, Hatidže je ispričala srčano:
- Kad su se javili iz Sundance Film Festivala i tražili da se "Zemja meda" kod njih prikaže premijerno! Javili su nam ovde u Bekirlije, još smo snimali neke delove filma, bili smo na samom kraju, svi smo skakali od radosti!
- Na Sundance Film Festivalu smo osvojili tri nagrade, a meni su prema dogovoru kupili kuću u susednom selu, Dorfuliji. Nikad se nisam nadala da ću imati svoju kuću… - priznala je mala, a velika Hatidže Muratova.
Otkrila je i osobito traumatično iskustvo, kad ju je susedov pas pre devet godina izgrizao gotovo do smrti.
- To je pas porodice koja je prikazana u filmu, izgrizao mi je lice i telo, jedva sam preživela. Snagu da nastavim da živim dala mi je moja majka. Bila je teško bolesna i šta bi ona bez mene?
- Bila sam na rubu, htela sam sebi da oduzmem život, patila sam od užasnih bolova, primala jake lekove. Išla bih u štalu kod krave da plačem, nisam htela da me majka gleda takvu… - još je jednim detaljem iz svog teškog i ponosnog života Hatidže Muratova dirnula u srce.
(Telegraf.rs)