Nekada su nam ova mesta bila omiljena u gradu: Uspon i pad beogradskih video-klubova

Sećate li se premotavanja video kaseta? Trake koja se zamrsi u starom rekorderu? Očajnih kopija najnovijih filmova?

U poređenju s današnjim vremenom interneta i torenta, kao i formata kakav je Blue Ray, VHS era deluje kao kameno doba. Glomazne, plastične kasete, koje se premotavaju, čak ni u svom najboljem izdanju nisu mogle da pruže ni delić vizuelnog ugođaja kakav daju današnje mogućnosti. Ali u svoje vreme VHS je bio najbolje što smo imali. A biznis rentiranja kaseta bio je kratkotrajna, ali progresivna grana sive ekonomije. Odumrla je brže nego mnogi stari zanati, ali u trenutku kada je nastala donela je pravu malu revoluciju.

Prvi video rekorderi u ozbiljnijem broju pojavili su se po Beogradu osamdesetih godina. Oni koji su mogli sebi da priušte to novo tehnološko čudo, koje u kuću donosi mogućnost gledanja i snimanja sadržaja po želji, dovlačili su ih iz zapadnih zemalja. Švercovani su preko carina i plaćani basnoslovno. U pitanju su bile cifre koje prelaze hiljadu nemačkih maraka ili dolara, piše Before After.

Preporučujemo

Bio je to statusni simbol posebne vrste. Ulaganje u video rekeorder poziciniralo vas je drugačije je od onoga ko ulaže u novi nameštaj. S pojavom rekordera došlo je do otvaranja prvih video klubova.

Prvi video klub u Beogradu bio je “Zvinko” i on je kasnije, kada je došlo do legalizacije posla, postao distributerska kuća “Tuck Vision” (kasnije samo “Tuck”). Onda ih je došlo još nekoliko, među njima poznati “M” (kasnije distributerska kuća “M film”). Izvestan broj privilegovanih Beograđana imao je priliku da nove filmove ne mora da gleda u bioskopu, već u svojim domovima, na razlivenim, ali gledljivim piratskim kopijama kradenim Boga pitaj odakle. Onima koji su prvi ušli u posao ta startna prednost omogućila je da zarade dosta na početku, kada je konkurencija bila mala i kasnije se apgrejduju u distributere.

Prednost je mogla da se koristi do pred kraj osamdesetih godina kada video rekorder više nije bio privilegija. Postao je dostupan kao roba iz uvoza, cena je postala povoljnija, i poput epidemije je preplavio Beograd i ostatak tadašnje Jugoslavije. Video klubovi počeli su da niču po gradu kao pečurke, svaki kraj od centra do široke periferije imao ih je bar po dva.

Zaključani i štrokavi sobičci preko noći su uznapredovali u mini hramove filmske umetnosti. Ukrašeni isečcima iz stranih časopisa i polica prepunih kaseta s nalepnicama, iako neuglednog i memljivog enterijera, bili su omiljeno okupljalište lokalnih filmofila, ali i blejača iz kraja koji su tu visili radi druženja. U tom začetku istočnoevropske verzije kapitalizma, u kojem je privatna inicijativa mnogima postala plan za dalju karijeru, držanje video kluba je, osim držanja kioska s pljeskama, bio jedan od najpomodnijih oblika urbanog privatnog biznisa.

Kome je bioskop bio skup ili nepotreban mogao je da za cenu bioskopske karte donese kući po nekoliko naslova na prežvakanim trakama i uživa u novim filmskim hitovima na očajnim snimcima sa čuvenim žutim titlom na crnoj traci. Početkom devedesetih došlo je do ozbiljnog pada gledanosti u, do tada prepunim, beogradskim bioskopima, direktno izazvan pojavom klubova. Kako je rastao broj klubova tako je kvalitet opadao, a piraterija je jačala. Nove filmove bilo je neophodno dopremiti što pre po cenu da kopija bude katastrofalna.

Ovaj udar piraterije na kratko je prekinulo formiranje distributerskih kuća koje su legalno otkupljivale filmove i izdavali ih na originalnim video kasetama, a piraterisanje su kažnjavali sudskim tužbama. Sankcije koje su uvedene zemlji početkom devedesetih onemogućili su distributere da uvoze i tada je došao novi talas piraterije još jači nego prethodni. Kopije su bile nikada gore – snimljene VHS kamerom u bioskopu iz prvog reda. U opštem rasulu video klub je bio pristojan izvor preživljavanja za vlasnike i katastrofalna ali jedina mogućnost praćenja svetske kinematografije za korisnike. Onda su se distributeri, nakon popuštanja sankcija, vratili u igru s originalnim izdanjima ali piraterija je toliko ojačala da je bilo nemoguće suzbiti je.

Svako je mogao da otvori i pokrene video klub, ali mali broj njih je uspeo da se izdigne u toj gomili . Jedan od primera videoklubaške andergraund elite bio je klub koji se zvao “8 ½”. Imenjak Felinijevog filmskog klasika bio je ušuškan u podrumu jedne zgrade u naselju Konjarnik, blizu auto puta. Gazda je gajio osoben stil vođenja kluba. Klub je bio svojevrsna ilegalna kinoteka, na ponudi su bili isključivo filmovi koji su bili dovoljno stari da im je status klasika ili vrednog dela testom vremena potvrđeni. Nove filmove ne da nije držao na ponudi, nego je gajio prema njima otvoren prezir. Imao je u kolekciji više hiljada naslova skupljanih godinama snimanjem sa televizije i presnimavanjem sa stranih originala.

Pravo učlanjenja bilo je rigoroznije nego u masonsku ložu. Mogli ste biti učlanjeni samo ako vas preporuči neko od članova. Prilikom prijema u članstvo je utvrđivan i vaš nivo filmske erudicije, opšta filmska kultura, preference. Pri svakoj poseti ste od tog gospodina dobijali po neku vrednu filmsku lekciju, predavanje o nekom autoru ili delu, niste mogli da budete samo puki konzumet. Sve to je opravdavalo cenu iznajmljivanja, duplo veću nego u ostalim klubovima. Ovaj elitizam u memljivom konjarničkom podrumu dodatno je bio oplemenjen njegovim pomagačem, krupnim tipom sirove pojavnosti, koji nikada nije ni reč progovarao. Zadatak mu je bio da tu sedi i ponekad pomogne da se dohvati kaseta sa viših polica. “8 ½ “ bio je poslednji mohikanac ilegalnog videoklubaškog zanata i branio je čast esnafa do samoga kraja ove delatanosti. Položio je oružje tek negde tamo 2007. kada je pod naletom torenta dalji rad postao nemoguć. Pre toga je vlasnik čak imao ideju da sve snimke kaseta (nekoliko hiljada, ponavljam) prebaci na CD-ove.

S druge strane, u mejstrim mileju izdvojio se video klub “Žabac” koji je izrastao u franšizu koja je brojala desetine klubova po Srbiji i postao primetan čak i vlasnicima autorskog prava na lik žabca Kermita koji su im zabranili da koriste njegov lik pa su ga zamenili karikaturom istog.

Potpuno uvođenje posla u legalne vode, pod kontrolom distributera, i prestrojavanje na DVD format početkom dvehiljaditih donelo je gašenje velikog broja klubova po Beogradu. Tome je doprinela i pojava DivX formata koji je ljudima omogućio da filmove gledaju na svojim kompjuterima. Neki su tada rentiranje kaseta zamenili za rezanje filmova na diskove ne bi li pokušali da prežive. Završni udarac došao je s torentima i to je bio kraj video klubovima onakvim kakvim smo ih znali prethodnih 20 godina.

Zadovoljstvo gledanja filmova kod kuće danas je neuporedivo veće i jeftinije. Sve se može naći na netu u savršenoj rezoluciji, gledati na velikom televiizoru ili platnu sa zvukom kao u bioskopu. Ali to je jedna tehnološka superiornost koja se sada već uveliko uzima zdravo za gotovo. VHS era je bila specifična jer izazivala je svojevrsnu groznicu. Verovatno zbog toga što je mogućnost da bioskop doneseš u svoju kuću bila nova. Jer ono što je novo uvek je zanimljivije, makar bilo i na razlivenom snimku sa masnim žutim slovima.

Šta ste uradili sa svojim starim video kasetama? Javite nam u komentarima.

(Telegraf.rs/Before After)