Pekićev „Čaj u pet“ poslušajte uz čaj tačno u pet: Čupamo od zaborava bisere srpske kulturne baštine

Imate pola sata da se pripremite, skuvate čaj i pustite radio-dramu snimljenu po scenariju Borislava Pekića, u kojoj se radnja odigrava u Engleskoj, a vrti oko starije gospođe koja prodaje kuću i starijeg bračnog para koji želi da je kupi

Borislav Pekić (Podgorica 1930—London 1992), jedan od najznačajnijih srpskih pisaca dvadesetog stoleća, napisao je 1983. scenario za „Čaj u pet“, po kojem je Televizija Beograd naredne godine snimila televizijsku dramu u kojoj su uloge tumačili Rahela Ferari, Olga Spiridonović, Branko Pleša, Petar Kralj, Đurđija Cvetić i Josif Tatić, između ostalih, i po kojem je radio-dramu tačno dve decenije docnije snimio Radio Beograd, u kojoj su uloge tumačili Ksenija Jovanović, Miodrag Milovanov, Branislav Platiša, Branka Pujić, Jadranka Selec i Dobrila Ilić, a dramatizaciju izvršio Vladimir B. Popović.

Preporučujemo

Radnja ove ingeniozne priče o usamljenosti i otuđenosti pojedinca od svojih porodičnih korena u savremenom svetu, o dubokom generacijskom jazu, odigrava se u Engleskoj, a vrti oko starije gospođe koja prodaje kuću i starijeg bračnog para koji želi da je kupi. Zbog čega? Moraćete da saznate sami, slušanjem pomenute radio-drame koja je priložena u ovom tekstu.

Sam Pekić je 26. oktobra 1983. u svom dnevniku, vezano za slanje ovog scenarija, zapisao sledeće redove, koji će se kasnije naći u uvodu za njegova „Pisma iz Engleske“: „Danas sam poslao Vesni Janković iz Televizije Beograd sinopsis za TV dramu. On glasi:

’Engleska je zemlja starih ideja, starih običaja i starih ljudi. O običajima se ne misli, jer se podrazumevaju, idejama ne bavi, jer su beskorisne, a o smrti i starosti ne govori, jer je neučtivo. To je takođe zemlja čija se porodica, ono što kod nas bar nekoliko desetina osoba spaja neubedljivim krvnim nitima i još neubedljivijim zajedničkim mitovima, sastoji mahom od roditelja i dece ispod 16 godina. Puritanski moral iziskuje da se na vlastite noge stane čim dovoljno ojačaju da dete odvedu najunosnijem poslu od koga se, ako odbacimo krupne reči života, uglavnom i sastoji.

Šesnaestogodišnjaci zasnivaju vlastite porodice pre nego što naš mladi čovek shvati da je rođen i da ga to obavezuje i na nešto drugo, a ne samo na zloupotrebljavanje roditeljske ljubavi. Pre vremena u svet prognani, kad u njemu najčešće bez roditeljske potpore sazru, pa ne osećaju oni prema tim, u međuvremenu, ostarelim roditeljima nikakve moralne obaveze, koje nas na Balkanu primoravaju da našim majkama posle rada oko nas dopuštaju da rade i oko naše dece.

VIDEO: „Čaj u pet“, radio-drama Dramskog programa Radio Beograda iz 2004. godine, po scenariju Borislava Pekića

Ovakva ravnodušnost karakteristična je za englesku građansku, naročito nižu građansku klasu, kod koje je usled društvenih ambicija smisao za budućnost jači od osećanja za prošlost. U aristokraciji i radničkom staležu u kojima se po tradiciji više živi od prošlosti nego budućnosti, oblik porodice i njen sadržaj bliži je našem, i porodica je uljuđena sredina između sicilijanske mafije i patrijarhalne zadruge.

Zato ćete samo po aristokratskim i radničkim domovima u nekom zaštićenom kutu sretati ljubazne staramajke ili ostarele rođake s pobočne linije. U građanskim na tim mestima videćete uvek jedino negovane pse i mačke. Sentimentalne veze smatraju se u Engleskoj načelno varvarskim. Ako i postoje, necivilizovano ih je i javno demonstrirati i pogotovo povodom njih nešto preduzimati.

Dva sveta, onaj mladih i aktivnih dakle proizvodnih, i onaj starih i pasivnih, dakle neproizvodnih, razdvojeni su stoga biološkim zidom, neprobojnijim od socijalnog što deli rase i klase. Dok mladi zarađujući za život misle da žive, stari umiru po državnim i dobrotvornim rezervatima staračkih domova ili ako su ekscentrici, po rentiranim sobama opustošenih gradskih kvartova. Imućniji dabome na vreme obezbeđuju bolje azile. Usamljenost je ista ako ne i veća, ali je pozlaćena izvesnim konforom.

Odnos sa bivšim porodicama počiva na retkim, mahom prazničnim čestitkama i posetama. Kao što se za razvedenog oca koji pravo na dete ima i koristi ga jednom nedeljno kaže da je ’Sunday father’, nedeljni otac, decu s roditeljima po staračkim domovima mogli bi nazvati ’Christmas children’, ili božićnom decom.

Pisac je posrednim iskustvom s tim mračnim aspektom života u Velikoj Britaniji dodao neposredno i vedrije u prodaji nekretnina. Iz amalgama jednog trgovačkog i jednog biološkog problema, nastala je ova moralistička komedija.’

Sledi sinopsis koga ovde neću citirati...“

(P. L. / Izvor: borislavpekic.com)