Bio je skinhed, napustio brutalnu grupu, hteo da skine tetovaže, ali onda mu je život postao pakao

Bio je užasno nesrećno dete, kasnije će priznati da nije nikoga zaista mrzeo, osim samog sebe, osećajući se krivim za porodično rasulo, što je čest sindrom kod zanemarene i zlostavljane dece

Film "Koža" izraelskog oskarovca Gaja Nativa priča je o skinhedu Brionu Vidneru koji je shvatio da je banda kojoj je pripadao od 14. godine "puna s*anja" i da su ga lagali huškajući ga da su za odvratan život krivi ljudi oko njega, koji imaju drugačiju boju kože.

"Koža" je drama puna nasilja i mržnje u neonacističkoj organizaciji koja je Vidnera kao dečaka prihvatila u svoju "porodicu". Dečaku kog je odgajala baka alkoholičarka, jer mu je umrla majka, lako je bilo prodati priču o ugroženosti bele rase i porodici u kojoj će on biti "vojnik četvrtog Rajha", čime su grupi izgubljenih delinkvenata glavu punili Fred "Hamer" Krager i njegova supruga Šerin.

Preporučujemo

Prava drama ovoga filma krije se u tome što je reč o biografskom filmu. Brion Vidner postoji, zaista je bio skinhed od 14. godine, detinjasto pokušavajući da impresionira svoga rođaka, videvši u njemu očinsku figuru. Bežao je od kuće i od 15. godine intenzivno tetovirao rasističke, nacističke simbole, kao i simbole pripadnosti bandi.

Priznao je posle da je nalazio zadovoljstvo u tome što je u 19. godini izgledao i bio na takvom glasu da su ga se sugrađani užasno bojali i zazirali od njega. Istina je i sve ono s noževima, palicama i pajserima. Kao i to da je odlučio svemu tome da stane na kraj kad je upoznao Džuli, zbog koje se podvrgnuo bolnom uklanjanju tetovaža s lica.

Priča iza ekranizacije "po istinitim događajima" brutalnija je od toga. Bio je užasno nesrećno dete, kasnije će priznati da nije nikoga zaista mrzeo, osim samog sebe, osećajući se krivim za porodično rasulo, što je čest sindrom kod zanemarene i zlostavljane dece. A ako je mrzeo sebe, pa, neko je morao da plati. U trenutku kad su ga uvukli u svet neonacista, rekli su ko mora za to da plati.

Grupa "Outlaw Hammerskins" počinila je mnoga nasilja, jedna frakcija čak i ubistva poput onih u hramu Sikha u Visksinu, gde su pobili šestoro ljudi. No, to je bilo 2012., pet godina nakon što ih je Vidner napustio. On je 2001. imao 27 godina i bio je na vrhuncu ozloglašenosti. Samo, bio je dovoljno inteligentan i pošten prema sebi da je ubrzo nešto morao da prizna.

- Više nisam to gledao na taj način. Poznavao sam tako puno belaca koji su bili takvi gadovi da više nisam mogao da govorim: "svaki belac je superiorniji od svakog crnca." - rekao je momak po kom je rađen ovaj film.

Vidner je Džuli upoznao na koncertu, majku troje dece koja je u tim krugovima kao izgubljena tinejdžerka s ulice bila još od svoje 13. godine. Ništa ne bi bilo od tog upoznavanja da se Vidner jedne večeri nije vratio poluoduzet od pijančenja i tuče. U to vreme pio je 30 piva dnevno, nekad i bocu viskija uz to.

Nazvao ju je i bio je to početak višemesečnih razgovora u kojima joj je poveravao sve svoje sumnje i želju da umre jer nije znao kako da se izvuče iz prokletog neonacističkog kulta. Nikome drugome nije smeo o tome da govori, inače bi bio mrtav. U poslednjem takvom razgovoru ju je zaprosio. A ona je pristala.

Pobegli su u drugi deo države kako bi se zajedno brinuli o deci, kako bi se on zaposlio. Samo, ko da zaposli čoveka od 30 godina koji tako izgleda?

Niko se nije usuđivao da mu priđe. Vidner je počeo da pada u depresiju, osećao se zarobljenikom svoje kože, ironično, bele kože tetovirane simbolima "white supremacy". Julie i on dobili su još jedno dete, a još dve godine od bega iz bande neonacisti su im telefonski noću pretili zbog "izdaje".

Kako nije imao novca za uklanjanje tetovaža, počeo je da razmišlja o tome da lice "obriše" nekom kiselinom. I to je bio trenutak u kojem je Džuli pomoć zatražila od organizacije "Southern Poverty Law Center" kako bi im pomogli da nađu sponzore koji će platiti 35.000 dolara operaciju. Malo je reći koliko mu u organizaciji nisu verovali.

Oni su znali da pomažu "skinsima" da pobegnu od svojih bandi i znali su da ti ljudi retko menjaju svoje stavove. A ovo je bio slučaj da stavove tvrdi da je promenio jedan od najgorih. Vidner je 2009. bio tako očajan da se raspadao i poverovali su mu. A onda se pojavila anonimna donorka, ali ga je uslovila da a da zauzvrat mora na rehabilitaciju, na što je Vidner pristao.

Pristao je i na ekstremno bolnih 25 prženja lica laserom. Pristao je i kad mu je doktor rekao: "Boleće vas kao najgore na svetu opekotine od sunca. Nije odustajao čak ni kad je, on, tip koji je pola života mlatio te koga su mlatili i policajci i suparnički skinhedsi, shvatio da je to najgora bol koju je iskusio.

- Znao sam da bez toga neću moći normalno da živim. Nisam hteo da moj sin gleda takvo lice svoga oca. Bol sam shvatao kao cenu za svu patnju koju sam naneo ljudima - govorio je Vidner.

Džuli bi ga na ivici suza vozila s natečenom glavom, punom plikova od opekotina, obamrlog od boli. Ali je izgurao. Stvarna priča je još i luđa. Mnogi su se pitali kakav je to, zaboga, suludi izbor za tu ulogu glumac Džejmi Bel, onaj koji je kao dečak glumio u "Billyju Elliotu" 2000. godine? Zapravo ima smisla, jer i tamo je bila reč o dečaku koji se krvavo i uz patnju izborio za svoje mesto u svetu.

Pogledajte trejler:

(Telegraf.rs/express.hr)