Serija "Vuk Karadžić" je ušla u riznicu kulturnog dobra Evrope i sveta: Reditelj i danas živi za nju

Navršilo se 30 godina od osvajanja Gran-prija u Rimu za seriju „Vuk Karadžić”

Navršilo se 30 godina otkako je serija "Vuk Karadžić" osvojila Gran-pri u Rimu. Njen reditelj Đorđe Kadijević, takođe čuveni scenarista, istoričar umetnosti i likovni kritičar, i danas živi za to delo, piše Politika.

I on počinje da priča:– Ona je mogla da nastane krajem osamdesetih, dok je još postojala kulturna inercija, a uoči katastrofalnih novih balkanskih ratova koji su srušili sve što smo dotad imali, podrazumevajući kulturne vrednosti i tekovine. U vreme kada su u TV Beograd bili Ljubomir Radičević, Zora Korać, Filip David, Pavle Ugrinov...

Preporučujemo

- Afirmisani i autentični stvaraoci koji su imali velike lične opuse u drugim oblastima, ličnu kulturu i sopstvene ideje i mogli da učestvuju u njihovom ugrađivanju u moćni medij kakav je televizija. Serije za jedno veče vidi milionski auditorijum. To pokazuje kolika je odgovornost onih koji kreiraju program i treba da formiraju njegovu strategiju i utemelje istorijsku poziciju kulture. A to je mukotrpan posao – kaže Kadijević i nastavlja:

– Ja imam ozbiljan nedostatak ambicije. Da sam imao smisao za samopromociju, tada bih mogao reći da sam imao karijeru i možda bi se drugačije mislilo o meni. Ali bilo mi je važno samo da se dočepam sledećeg posla i da radim koliko mogu i umem. Ni sada se nisam promenio, ali je činjenica da je prošlo mnogo godina otkako „Vuk Karadžić” nije emitovan.

- Meni lično to malo znači, ali je njenim neprikazivanjem uskraćena mogućnost mladim ljudima da saznaju nešto što je potrebno. Nemam ništa protiv toga što se tako često repriziraju druge serije, ali sam iznenađen i začuđen što se serija o Vuku nije reprizirala već sedam ili osam godina, a i onda kada je prikazivana, to je bilo u neadekvatnom terminu, ujutro ili u radno vreme. Ima onih koji veruju da je takva sudbina serija način da se spreči upoređivanje s ovim novim ostvarenjima.

- Ja tako ne mislim, ne shvatam to ni kao kompliment ni kao šalu. Ali verujem da bi repriza u pravo vreme bila na mestu. Serija to zaslužuje po onome što je u davna vremena postigla. Prikazana je na retko autoritativnom festivalu filma i televizije u Rimu 1989. povodom stogodišnjice filma i filmskih medija. To je festival koji se održava jednom u sto godina! Okupio je sve evropske države i neke van Starog kontinenta. Bio je to skup velikih ljudi koji žive i rade za film i od filma, za televiziju i od televizije. U toj ogromnoj konkurenciji „Vuk Karadžić” je dobio Gran-pri Evrope odlukom internacionalnog žirija čiji je spiritus movens bio Umberto Eko, jedan od najvećih intelektualaca 20. veka.

Malo je poznato da je ovu seriju Unesko uvrstio u riznicu kulturnog dobra Evrope i sveta, što nije doživeo nijedan produkt jugoslovenskog filma, još manje televizije. U toj riznici su s ovih prostora samo: srednjovekovni manastiri, Andrićevo delo i serija „Vuk Karadžić”! Kad imate nešto s takvim pedigreom, onda bi bilo normalno da ga se češće setite.

Đorđe Kadijević priznaje:

– Malo u šali, ali u dubini duše ozbiljno – „Vuk Karadžić” je razlog zbog kojeg postojim. Znam da sam se rodio da bih snimio seriju i ona ispunjava zahteve koje ja od rane mladosti postavljam pred sebe. Unesko ju je preveo na sve evropske jezike i prikazana je i reprizirana u brojnim evropskim i vanevropskim zemljama. Dobijao sam čestitke iz Kanade, Australije, Latinske Amerike... Da ništa drugo nisam uradio, bio bih ispunjen čovek.

Serija je bila državni, nacionalni projekat. Snimana je filmski četiri godine i ima 16 epizoda i svaka traje kao igrani film, s ekipom od preko stotinu ljudi iz svih delova Jugoslavije na autentičnim mestima po evropskim državama kroz koje je Vuk prolazio, Kadijević se priseća.– Bio sam srećan što su ekipu činili ne samo glumci iz čitave Jugoslavije nego i kostimografi, scenografi, organizatori, asistenti, garderoberi i vozači. To je ono što mi govori da sam od sudbine dobio priliku da uradim nešto što sam samo mogao da sanjam – i izgleda uspeo!

A onda ispriča i ovo:

– Ne spadam u ljude koje treba posebno respektovati, ali ni u one koje treba potpuno ignorisati. Serija nije samo priča o Vuku, ona je napravljena kritički. Moja želja je bila da Vuka Stefanovića Karadžića prikažem i u situacijama koje mu ne konveniraju, kao čoveka „od krvi i mesa” koji je umeo da drži pero, koji je pisao i napisao, koji je razmišljao i misao pretvarao u dela. On nosi veliku i nikada sagledanu vrednost. Mi govorimo njegovim jezikom. Neki imaju nostalgiju za slavjanoserbskim jezikom. Njime u seriji govore gornjokarlovački mitropolit Stratimirović i episkop i pesnik Lukijan Mušicki. To je prvi i poslednji put da se čuo na televiziji.

Kao zadatak, serija je bila teška. Kasnilo se s početkom snimanja. Bilo je od strane JRT lepo zamišljeno da se prikaže na stogodišnjicu rođenja Vuka Karadžića.

– Možete li da zamislite kako sam se osećao kad sam došao da potpišem ugovor za najskuplji poduhvat u istoriji naše televizije?! Četiri godine sam bio van kuće i porodice, stalno na nogama ili na četiri točka, okružen ogromnom ekipom. Ono malo slobodnog vremena sam koristio da se, kao i danas, bavim sportom. Ta odgovornost mi je nešto najteže u životu: bojazan da mi se desi kao velikom reditelju Aleksandru Saši Petroviću. Pokušao je da napravi „Seobe” i umesto 12 epizoda, posao se završio s dve epizode. Za monumentalne projekte mama treba da vas rodi. To se ne može naučiti. Morate imati moć i intelektualnu emancipaciju – tvrdi Kadijević.

– Kao diplomirani istoričar znao sam koja fasada može ući u moju seriju, koja muzika, kostim, kakvo oružje, posuđe – kaže. Kada gledam „Vuka Karadžića” i primetim greške, učini mi se da sam mogao bolje. To moram da pripišem samome sebe. Popustio samo pred upornošću jednog urednika TVB koji je insistirao da glumac koji nije Slovenac igra Jerneja Kopitara.

- I danas se kajem zbog toga, priznaje nam, a onda nastavlja da se seća snimanja:– Možda me je najviše bolelo to što sam najgore prolazio u sopstvenoj zemlji. Monahinje iz manastira Fenek kod Zemuna nisu dozvolile da uđemo i snimimo čuvene Karađorđeve fenečke suze. On je 1813. tamo pitao protu Mateju: „Kune li nas narod?” A prota je rekao: „Kune, gospodaru.” Vožd pita: „Kunu li mene?” Prota kaže: „Kunu.” I Karađorđu krenu suze. Scenu te snage i dramatičnosti nisu mi dali da snimam na autentičnom mestu. Poslao sam najbržeg vozača u Sremske Karlovce da moli mitropolita da dođe u Fenek i da mi pomogne.

- I on dođe i dugo je nagovarao igumaniju, a onda izašao i kazao – neće! Uoči početka snimanja patrijarh German mi je dao dozvolu da ulazim u sakralne objekte, ali i pored toga često nisu hteli ni da čuju za to. A u Beču su skidali s glavnog trga sve što podseća na 20. vek: antene, reklame... Snimali smo scenu venčanja Vuka i Ane Kraus u crkvi na Frajšmarktu, gde se to desilo. Pop nam kaže: „Kako da ne, samo izvolite...”

- Dopustio nam je da s oltara skinemo električno osvetljenje. Učio sam latinski i odlučio da ja odglumim sveštenika na tom venčanju: I obučem kostim koji smo poneli iz Beograda. Pop krene prema meni, a meni klecnu kolena, pomislih sada će nas izbaciti. Međutim, on me pozove da mi da pravu svečanu odoru za venčanja. Na Bečkom univerzitetu dekan me pitao da li može da statira. Šenbrunski dvorac je bio zatvoren za turiste dok smo mi snimali scenu susreta cara i Vuka Karadžića. Prilazi mi kustos i pita mogu li i oni da statiraju i to u kostimima iz muzeja.

Na kraju, Đorđe Kadijević je ocenio:

– Možda sam mogao bolje proći da sam u životu radio nešto drugo: bilo je lepih, radosnih pa i srećnih dana, a bilo je i gorkih. Iskreno, ponovo bih izabrao isti put. Moja najveća sreća je to što sam se bavio najtežim i najlepšim poslom. Ponosim se što sam proživeo takav život.

Reditelju nema ko da piše

– Ove godine je jubilej od osvajanja te najveće evropske TV nagrade u istoriji naše televizije pa sam napisao pismo u uljudnom tonu i pokušao da podsetim generalnog direktora RTS, gospodina Bujoševića, na tu godišnjicu i da su druge serije koje nisu imale te dimenzije ni internacionalnu reputaciju doživele brojne reprize čak i specijalne emisije u kojima su govorili autori i glumci koji su još uvek živi.

- Moj skromni predlog je da se serija o Vuku reprizira. Preterao bih ako kažem da sam bio iznenađen time što nisam dobio odgovor na to pismo! Mislim da takav odnos nismo zaslužili ni serija ni ja, kao čovek koji je radni vek posvetio televiziji (više nego filmu) i koji je pola veka proveo na TV Beograd i doneo joj najveće priznanje u Evropi i jedno od najvećih u svetu. Kako sam to onda zaslužio da mi se uopšte ne odgovori?! Da ne pominjem mojih osamdeset godina!

(Telegraf.rs/Politika)