Kako je sasvim slučajno nastao prvi zvučni film sa dijalogom u istoriji kinematografije

Neverovatno zvuči, ali nakon što su naučnici razvili metod snimanja zvuka na filmsku traku nikome nije palo na pamet da radnju obogati dijalogom. Do toga je došlo tek naknadno i to pukom igrom slučaja

Kada se „Džez pevač“ sa Alom Džolsonom u glavnoj ulozi pojavio 6. oktobra 1927. godine, postao je prvi zvučni film koji je na traci imao snimljeni dijalog. Pre njega, postojali su nemi filmovi koji uprkos svom imenu nisu bili u potpunosti nemi, pošto su imali muzičku pratnju; muzika je, međutim, sinhronizovano sa radnjom, u bioskopskim salama emitovana sa gramofona, mada su veći bioskopi već počev od 1900. godine imali orkestre.

Dvadesetih godina prošlog veka tehnologija je dovoljno uznapredovala da je preduzeće „Bel laboratoris“ moglo da razvije metod snimanja zvuka direktno na traku sa pokretnim slikama. Ta tehnologija je nazvana „vitafon“ i prvi put je korišćena za film „Don Žuan“ 1926, ali u njemu nije bilo dijaloga već samo muzike i zvučnih efekata. Ne znano kako, nikome nije palo na pamet da nešto priča, da progovori.

Nije palo na pamet ni tvorcima „Džez pevača“. Producent ostvarenja Sem Vorner, jedan od osnivača „Vorner brosa“, planirao je snimanje „normalnog“ filma u kojem bi se „vitafon“ koristio samo za pevanje i muziku. Ali tokom snimanja došlo je do „senzacije“: Al Džolson je bez ikakve pripreme, van plana i scenarija, u dve odvojene scene počeo da nešto da priča. Semu Vorneru se to dopalo pa je to ostavio u montaži. Došlo je do senzacije kada je film počeo da se prikazuje u bioskopima: narod je bio oduševljen i tako je pokrenuta revoluciju.

Već naredne godine izbacio je „Svetla Njujorka“, prvi ikada snimljeni potpuno „govorni film“. Ostali su sledili primer i govorni filmovi (eng. talkies), kako su ih tada nazivali, postali su standard. Ali šta je Al Džolson rekao? Prve dijaloške reči na filmu glasile su: „Sačekajte! Sačekajte! Još niste čuli sve!“ U toj prvoj sceni Džolson je ukupno izvorio 60 reči, a u drugoj 294. Ostatak filma bio je normalni nemi, sa tekstom ispisanim na crnim karticama, a jedini snimljeni zvuci osim ovog dijaloga bile su pesme.

VIDEO: Prvi dijalog u istoriji kinematografije bio je slučajan tokom snimanja filma „Džez pevač“ iz 1927.

Što se tiče radnje samog filma, ona je zasnovana na pozorišnom komadu Samsona Ravelsona koji ima jednu tradicionalnu jevrejsku porodicu u svom središtu. Džejki Rabinovic, sin jevrejskoj kantora (čiji je posao da pevanjem prati liturgijsku muziku i predvodi molitvu u sinagogi), želi da postane džez-pevač, ali se nalazi pod pritiskom oca koji od njega očekuje da dar od Boga koristi kao kantor. Uostalom, to je i logično: već pet generacija unazad Rabinovici su kantori.

Nakon što neposlušnog Džejkija otac uhvati kako u bašti pivnice peva „odrpane pesme“ i dobro ga izdeveta kaišom, mladić beži od kuće. Sada već odrasli Džejki, koji se sada zove Džek Robin i kojeg glumi Džolson, bori se za svoje mesto pod suncem pokušavajući da se probije u svetu džeza. U tome mu pomaže devojka po imenu Meri Dejl i on postaje uspešan, ali i dalje želi priznanje i ljubav porodice. Majka ga podržava, otac je i dalje zgađen.

Zaplet se vrti oko dileme: Džek mora ili da nastupi u brodvejskoj predstavi ili da se vrati bolesnom ocu i otpeva molitvu u sinagogi. Oba događaja se dešavaju tokom jedne večeri, i on ne može da bude na oba: ili će uprskati sve na čemu je radio i propustiti životnu priliku ili će majci slomiti srce.

Ovo je dobro rezonovalo sa ondašnjom publikom zbog društvenih procesa koji su se odigravali dvadesetih godina, kada su se starije generacije poslednjim naporima snage još uvek grčevito držale tradicije, a nove generacije za to nisu marile. Džek je izabrao porodicu, ali priča ima srećan kraj: predstava je otkazana, ali samo nekoliko meseci kasnije Džek je imao sopstvenu.

(P. L.)