Predsednik centra Pompidu Loren Le Bon za Telegraf: Dado Đurić je umetnik koji je izmislio sopstveni stil

Slavni akademski slikar Miodrag Dado Đurić, jedan od najsloženijih i najoriginalnijih umetnika sa prostora bivše Jugoslavije, postao je sinonim za umetnički izraz koji nadilazi granice i epohe. Njegovo stvaralaštvo, prepoznato i cenjeno u Parizu, nalazi svoje mesto i u prestižnom Centru Pompidu. Tim povodom, razgovarali smo sa Lorenom Le Bonom, predsednikom ovog kulturnog centra, uoči njegove posete Beogradu zbog velike retrospektivne izložbe "Dado: Istorija prirode 1953–2000" u koju priređuje Galerija SANU u saradnji sa Fondacijom "Za srpski narod i državu" i Fondacijom "Plavo".

Kroz njegovu perspektivu Le Bona, u ekskluzivnom razgovoru za “Telegraf” istražujemo Dadovo nasleđe, njegov uticaj na umetničke tokove i povezanost sa mladim generacijama umetnika u Francuskoj i Srbiji.

Preporučujemo

Da li se sećate svog prvog susreta sa Dadom? I sa njegovim radom?

Upoznao sam Dada u februaru 2007. zahvaljujući njegovoj ćerki Amarant Zidon. U to vreme, Amarant i ja smo bili kolege u Centru Pompidu, radila je kao urednica u Odeljenju za izdavalaštvo, a ja kao kustos u Nacionalnom muzeju moderne umetnosti. Upoznali smo se 2005. godine tokom pripreme kataloga Dadove izložbe, ali sam tek kasnije saznao da je ona njegova ćerka. Sećam se da smo otišli u Eruval na ručak sa koleginicom, An Lemonije. Srdačno smo dočekani u studiju, i taj skok u Dadov čudesni, fantastični univerzum mi je ostao urezan u pamćenju. Dado je bio veoma pristupačan čovek. Bio je fantastičan pripovedač i činilo se da je bio oduševljen što je upoznao kustosa mlade generacije Nacionalnog muzeja moderne umetnosti – naravno, bio sam svestan njegovih jakih veza sa važnim ličnostima Centra Pompidu, posebno Žermanom de Lenkurom, i Žermanom Vjatom, koji je 1970. vodio njegovu prvu retrospektivu sa Marselom Bijoom. Nekoliko meseci pre toga, odabrao sam Eruvalski diptih, jedno od Dadovih remek dela iz zbirki Centra Pompidu, za svoju izložbu pod nazivom „Peinture/Malerei“ [Slikarstvo] u galeriji Martin-Gropius-Bau u Berlinu (septembar 2006.). Kada sam imenovan za predsednika Centra Pompidu-Mec, uspeo sam da uključim Dada u inauguraciju zahvaljujući njegovom prijatelju, koji pred kapije Centra Pompidu-Mec doveo „dadoizovanog“ Jaguara, ukrašenog bronzanim detaljima napravljenim u livnici Bokel.

Kako biste opisali njegov rad, koji je mnogima fascinantan, a nekima možda nedovoljno razumljiv?

Njegov rad zadivljuje svojom dubokom originalnošću. Ne može se porediti ni sa jednim drugim, čak i ako se vide uticaji u ranim delima: nemački ekspresionizam, Đorđo de Kiriko i drugi majstori nadrealizma. Dado pripada kategoriji umetnika koji su zaista izmislili svoj stil. Odmah se može prepoznati kao autor. Takođe sam impresioniran njegovom sposobnošću da se preobrazi. Za razliku od drugih umetnika, čak i onih poznatih, on nikada nije krenuo lakim putem konstantnog korišćenja istog stila. Stalno bi obnavljao svoj stil, a to je retko i zato se mora posebno istaći.

Šta mislite o radovima uvrštenim u monografiju „Dado - Fenomen života kroz slikarstvo“ (dela iz srpskih zbirki) koji je prateći katalog izložbe?

Impresioniran sam kvalitetom radova u srpskim zbirkama, po tome što daju veoma reprezentativan uvid u raznolikost i bogatstvo Dadove karijere, od Kordijeovih godina do poslednjeg perioda, 1990-ih i 2000-ih, koji je obeležen velikim preobražajem u smislu kreativnosti – da ne pominjemo remek-dela 1960-ih i 1970-ih, poput Pokojnog obućara (1969.), koji je prikazan u retrospektivi Nacionalnog centra moderne umetnosti 1970, i 1980-te, Bufonov period, koji mi se veoma dopada. I Amarantine tekstove smatram veoma didaktičkim; i siguran sam da će doprineti boljem razumevanju Dadovog stvaralaštva. I veoma sam srećan što u monografiji – kao ilustracije – vidim puno radova iz zbirki Centra Pompidu, koji pokazuju duboke veze sa delima u srpskim zbirkama.

Dado ima snažan uticaj na umetnike iz Srbije, da li ima uticaja i na neke francuske umetnike?

Svakako, Dado je veoma cenjen među mlađom generacijom u Francuskoj. Njegov rad je apsolutno savremen i nailazi na snažan od‌jek ne samo među slikarima, već i među uličnim umetnicima. Briljantna izložba o uličnoj umetnosti koju je vodio Igo Vitrani u pariskom muzeju Pale de Tokio 2023. godine bila je živi dokaz: Dado je bio tu, među Brasaijem i Mataom, kao učiteljska figura za mladu generaciju umetnika.

Koja era njegovog stvaralaštva je bila posebno upečatljiva za Centar Pompidu-Mec?

Zahvaljujući Danijelu Kordijeu, Dadovom prvom trgovcu umetničkim delima, Dadove rane godine u Francuskoj su, naravno, veoma zastupljene u zbirci Centra Pompidu, ali i radovi iz beogradskih godina – na primer značajne slike poput Bicikliste (1955) i mnogi prelepi crteži. Takođe mi je drago što u zbirkama Centra Pompidu postoje i novija dela, poput Presilijine škole (2001-2002) ili Tikala (1997), zahvaljujući Dadovoj velikodušnosti.

Koji drugi umetnici sa ovih prostora imaju svoje mesto u Centru Pompidu?

Zbirke Centra Pompidu obuhvataju desetak crteža i slika Vladimira Veličkovića i jedan crtež Ljubomira Popovića, na primer. Takođe, imali smo sreću da u više navrata, u okviru našeg programa uživo, ugostimo umetnicu Marinu Abramović u Centru Pompidu.

Da li ste upoznati sa aktuelnom umetničkom i slikarskom scenom u Srbiji?

Veoma slabo sam upoznat, i imam želju da to otkrijem ovih dana.

Kakva su Vaša lična osećanja prema Beogradu, i koje emocije imate prema našoj zemlji?

Ovo je moja prva poseta Srbiji i zaista se radujem što ću videti Beograd.

(Telegraf.rs)