Izložba „Magla se diže“ Ksenije Vučićević od 17. do 29. decembra u Galeriji Doma omladine Beograda

Izložba „Magla se diže“ Ksenije Vučićević biće održana od 17. do 29. decembra u Galeriji Doma omladine Beograda

Otvaranje izložbe je u utorak, 17. decembra u 19 časova

Preporučujemo

Izložba „Magla se diže“ predstavlja seriju crteža velikih formata rađenih grafitnom olovkom, nastalih spajanjem manjih delova papira. Umetnica Ksenija Vučićević, kojoj je izložba u Galeriji Doma omladine drugo samostalno predstavljanje u javnosti, bira tehniku najadekvatniju njenoj temi i osećajima. Na suptilan način, gotovo kroz atmosferu snoviđenja, autorka materijalizuje svoje procese promišljanja i rekonstruisanja, kao i zapitanosti nad egzistencijanom suštinom postojanja. Poput tišine i „zaustavljenih trenutaka“ koji imaju moć da oboje dan i protegnu se van granica vremena, tako i radovi Ksenije Vučićević uvlače posmatrača u prizor u kojem je moguće otploviti. Prizori, kao pod maglom, i sa notom izvesne sete, istovremeno pružaju utehu, pod premisom da svako postojanje ostavlja svoj trag. Crteži se mogu posmatrati i kao podsticaj da život prigrlimo i da tragove koje ostavljamo budu i nama i drugima od značaja.

MAGLA SE DIŽE

„Moram da uđem, magla se diže.“ – Emili Dikinson

U svojoj srži, „Magla se diže“ istražuje prolaznost ljudske egzistencije naspram postojanosti sveta koji nas okružuje – sveta koji je bio tu pre nas i koji će nastaviti da postoji nakon našeg odlaska. Kroz prikazane radove, otkriva se tiha priča o fragmentima postojanja koje ostavljamo za sobom, poput senki u magli.

Crteži su izvedeni na manjim delovima papira, spojenim u celinu nalik slagalici. Ova odluka nosi duboku simboliku – baš kao što gradimo i rekonstruišemo svoja sećanja, tako i ovde spojevi i pukotine svedoče o nesavršenostima i prazninama u našoj percepciji prošlosti. Sećanja su krhka, oblikovana vremenom, nesavršena poput tih nepravilnih linija na papiru.

Prikazani pejzaži i prizori imaju duboku ličnu povezanost sa umetnicom, jer predstavljaju njen rodni grad i teme koje su blisko povezane sa njom samom. Kao što grad nosi tragove prošlih dana, tako i ovi radovi nose eho njenog iskustva, spajajući ličnu istoriju sa univerzalnim temama prolaznosti i sećanja. Iako oni prožimaju prisnost i reflektuju lični odnos prema predstavljenim prizorima, oni ipak ostavljaju prostor za posmatrača da se poveže sa prikazanim scenama i prepozna sopstvena osećanja prolaznosti. Svaki crtež predstavlja tihu kontemplaciju prolaska vremena, neizbežnosti promene i prolazne prirode naših iskustava.

Grafitna olovka, sa svojom mekoćom i sposobnošću za suptilne prelaze, postaje idealno sredstvo za beleženje efemernih trenutaka. Njeni potezi oblikuju prizore koji lebde između stvarnosti i sna, između onoga što je bilo i onoga što će zauvek ostati izgubljeno.

Radovi odjekuju kao savremeni memento mori, opominjući nas da, iako se naše prisustvo na ovom svetu polako gubi, krhkost i prolaznost neizostavno utiskuju svoj pečat. Umetnica nas suočava s tom neizbežnom stvarnošću – dok svet neprestano teče i mi iščezavamo, iza nas ostaju senke, neizbrisive i mračne, poput same prolaznosti.

Umetnik i gledalac mogu samo nemo da stoje pred umetničkim delom, posmatrajući vreme kako prolazi oko njih, nemoćni da ga zaustave. I dok tako posmatramo ove radove, prepuštamo se njihovoj tišini i slojevitosti. Oni nas pozivaju da zastanemo, da se suočimo s prolaznošću trenutka i prolaznošću nas samih.

Prolaznost nije samo nestajanje; ona je poziv na življenje, na ostavljanje tragova koji, iako oblikovani nesavršenostima, svedoče o našem postojanju. Magla se diže, i dok nestajemo u njoj, tragovi koje ostavljamo postaju deo sveta – deo priče koja nikada u potpunosti ne prestaje.

(Telegraf.rs)