Crtanje je lek koje me oživljava: Slikar Zoran Živković stvara u oazi mira u selu Ugljare kod Kosova Polja

"Svako stablo bora, kruške karamanke, stabla oraha ili zvona sa volova ili ovaca pupčanom vrpcom me vezuje za moje poreklo, za mog oca i majku, za moju versku i nacionalnu pripadnost", kazuje Zoran

Slike Zorana Živkovića koje predstavljaju odraz njegove duše i oživljene prirode “glavice luka koja govori o lepoti sela“, svega onog što ga podseća na roditelje, njihov dom u kome je rođen, su i slike koje na svoj način govore o srpskom rodu, a nastaju u netaknutom kutku prirode, u ateljeu u selu Ugljare kod Kosova Polja.

Zaklonjen stoletnim stablima različitih vrsta drveća od urbanog sveta udaljenog nekoliko stotina metara Živković stvara u ateljeu u kome umesto muzike sa radija, osluškuje i stvara uz, kako kaže, note koje vrapci i gugutke komponuju po dvorištu.

Preporučujemo

Rodio se, kako veli, kao "sugare“, 12. dete, i baš je taj Božji usud opredelio njegovu sudbinu.

Crtanjem je počeo da se bavi šezdesetih godina prošlog veka i to zahvaljujući mnogo starijoj sestri Ljiljani koja se u ono vreme bavila izradom "zidnih vezenih slika zvanih beli vez“.

"Radi ona beli vez, raznorazne leptire, a ja se pored nje zagnjurio. Ne dišem i ona onako skoro u šali pita "hoćeš da mi nacrtaš leptira" i ja kao iz topa olovku u šake i eto leptira za tili čas, a ona će "ti znaš da crtaš“ i tako ja počeh da svoju dušu preslikavam na platno, papir i na šta sve ne“, započinje priču Zoran.

Uradi on sestrin portret i gle čuda "stvarno kao da je fotografija“, čude se otac i majka, braća i sestre, a tek komšije, tada uglavnom nepismeni ljudi, ne veruju da je crtež, pipaju papir i krste se.

Njegov život slikarstvo, boje i kičica, vaskrslo je posle sukoba na Kosovu i Metohiji, pošto je uviđajući da zajedno s njim deca i mladi moraju izaći iz zatvorenih prostorija, odlučio da otvori školu crtanja.

"Moj svet se tada srušio, jer nisam čovek koji zna i ume da mrzi. Moj svet su boje, četkica, platno... umetnost i sloboda.  Okupim, naravno uz saglasnost roditelja, pedesetak dečaka i devojčica uzrasta do neke 15. godine i upravo u ovom mom prirodnom skloništu“ otvorim letnju školu crtanja“, priseća se on.

"Šta rade ovi inžinjeri po naše njive"

Dodaje da je ubrzo došlo do osipanja polaznika i da je u potrazi za slobodnim "parčetom neba“ jednog prolećnjeg jutra 2000. godine izveo decu na obližnje njive kako bi radili "pejzaž“.

"Izašli mi sa desetak štafelaja, raštrkala se deca po njivama kad, nekoliko ljudi iz sela koji su čuvali krave, dolaze do mene i uplašeno pitaju "šta rade ovi inžinjeri i geometri po naše njive“. Od smeha jedva odgovorih, a oni kao pokisli. Ostaviše nas i tako nastade desetak akademskih slikara od kojih su najpoznatiji freskopisac Đorđe Milanković i Bajram Mehmeti, kolorista“.

Danas Zoran živi u svojoj "oazi“ slika i vraća se ponovo i ponovo svojoj "ljubavi“ crtanju i sa setom se priseća prve kopije Ticijanove Madone i iščekivanja da noć što pre prođe kako bi u cik zore "buljeći u sliku“ pitao se kako je moguće da osetiš "Madoninu svilu“ .

"Crtanje je meni lek, koji me oživljava, koji me udaljava od crnih misli, od okruženja koje iz dana u dan skoro da i ne želim da primetim, a kamoli da delim. Želim da u ovim poznim danima uradim još neku sliku "sitnica“ koje obični ljudi ne primećuju, ali kad ih vide na mojim platnima shvate da, krompir, luk, crni i beli, lampa ili bunar pričaju svoju priču i svedoče o trajanju srpskog roda u ovom selu u kome do 1999. godine nije bilo pripadnika bilo koje druge nacije izuzev srpske“, izgovori Zoran.

Dodaje da će takođe u narednom periodu nastojati da uradi što više portreta njegove rodbine i prijatelja jer portret je živ, i sve dok traje opominje i vezuje, mile i drage.

Najdraži portreti su mu portreti oca Kostadina i majke Mare, rođene u Kijevu u Ukrajini, a uradio ih je davnih, davnih godina po povratku sa odsluženja vojnog roka u Sloveniji.

Majka 1918. izbegla iz Kijeva u selo kod Srbice

"Moja majka, bila je pismena, znala je da se potpiše, je 1918. godine iz Kijeva izbegla sa porodicom u selo Poljance kod Srbice. Njen brat i očuh su ubijeni u Kragujevcu, a preživeli ujak Josif Krasjanink, koji je živeo u selu Maržići kod Kragujevca, bio mi je velika potpora i upravo oni dvoje su mi uz očevu narav dodatno usadili tvrdoglavost da odlučim da skončam u rodnom selu u kome, plašim se, biću jedini pripadnik pravoslavne vere“, dodade Zoran.

Nastojaće Zoran da u preostalom stvaralačkom životu "ispriča“ slikama svetaca, Kosovskih junaka, vojnika i rariteta opstalih iz bogate istorije srpske seljačke porodice, još dosta priča.

"Svako stablo bora, kruške karamanke, stabla oraha ili zvona sa volova ili ovaca pupčanom vrpcom me vezuje za moje poreklo, za mog oca i majku, za moju versku i nacionalnu pripadnost, a isto tako i svaka od slika svetaca ili srpskih vojnika su ono što ja neću, a ne bi smeli ni kao narod da prepustimo da propadne, da nestane jer je očigledno da je novim moćnicima stalo ne da proteraju narod nego da zatru sve što podseća na srpstvo“, rezignirano govori i navodi da ne postoji srpska kuća koju je kupio neki Albanac, a da nije koliko sutradan do temelja sravnjena sa zemljom zajedno sa pomoćnim objektima.

Na kraju Zoran izgovori da planira da očinu kuću rekonstruiše i pretvori u "slikarsku biblioteku“ u kojoj bi bile izložene slike i knjige koje je izneo iz Doma kulture u Kosovu Polju, kao i radovi koje je on stvarao i stvoriće radeći u "oazi mira i spokoja u Ugljaru kod Kosova Polja“.

(Telegraf.rs/Neđeljko Zejak)