Značaj Tea van Goga, Vinsentovog brata, nedovoljno je priznat u istoriji umetnosti

Najvažniji događaj u životu Vinsenta van Goga bio je onaj, kada ga je mlađi brat Teodorus posavetovao i pogurao ka životnom izboru slikarskog poziva. Kako je vreme prolazilo, mlađi brat je preuzeo ulogu „mudrog, starijeg brata”, koji ga je izdržavao i omogućavao mu da stvara

„Zbilja nemam drugih prijatelja sem tebe, i kada sam bolestan uvek si mi ti u mislima”, napisao je Vinsent van Gog svom mlađem bratu Teodorusu 22. jula 1883. godine. Verovatno ne postoji adekvatnija rečenica da opiše odnos ove dvojice braće.

Obojica su svoje karijere u umetnosti počeli na istom mestu, u međunarodnoj kompaniji za trgovanje umetninama „Goupil & Cie”, s tim što je Vinsent u firmin haški ogranak ušao 1869. a Teo u briselski četiri godine kasnije.

Preporučujemo

Vinsent je Teodorusa savetovao da posećuje što više muzeja, kako bi se upoznao sa starim majstorima, i da čita što više o umetnosti; ali Vinsentov um nije bio u tom poslu, on nije bio trgovac u duši, već umetnik u duši, a to su dve veoma različite duše. To je dovelo do njegovog otkaza 1876.

Dok se Teo probijao u surovom svetu umetničkog tržišta, Vinsent je želeo da bude sveštenik, i tek se na Teov savet rešio za slikarski poziv, oko 1880, piše zvanični sajt Muzeja Van Goga.

Mlađi brat, tada već godinama u Parizu, pozvao je starijeg da dođe, i da se upozna sa šarenolikim svetom savremenog francuskog slikarstva, ali nakon što pronađe veći stan, dovoljan za obojicu — Vinsent je, međutim, došao odmah, i to nenajavljen.

Bio je mart 1886, a posthumno slavni slikar već je svašta pregrmeo u Eten-Luru, Drenteu, Hagu, Nunenu, Antverpenu. Neposredno pred dolazak u Grad svetlosti bio je u bolnici usled rđave ishrane (novac koji mu je Teo slao, on je trošio na slikarski pribor i modele, hraneći se hlebom, kafom i duvanom), alkoholisanja i možda sifilisa.

Živeti sa njim nije bilo lako; Teo je verovao da u Vinsentu žive dve osobe, jedna „čudesno nadarena, prefinjena i nežna, druga sebična i bezosećajna”.

Već početkom 1888. Vinsent iznenada napušta Pariz, odveć umoran od života u velikom gradu. Odlazi 750 km daleko, na jug Francuske, razmišljajući tokom puta koliko o bratu toliko i o pejzažu, kako mu je napisao u pismu poslatom iz Arla, datiranom na 21. februar.

Sanjao je o uspostavi slikarske kolonije u Arlu, i pozvao je brojne kolege; ali se pojavio samo Pol Gogen, a možda ni on ne bi mogao da dođe da mu Teodorus nije platio putne troškove, verovatno motivisan srećom i mentalnim zdravljem svog brata.

No to nije pomoglo i Vinsent je 23. decembra doživeo nervni slom, a potom odsekao sebi uvo. Gogen je ujutru narednog dana Teu poslao telegram, pa je ovaj uhvatio noćni voz i došao kod brata.

Već u januara 1889. Vinsent je pušten iz bolnice, rana na uhu je zarasla, ali nije mentalna, i on je morao biti smešten u psihijatrijsku ustanovu u Sen Remiju već maja meseca — iako je bio dovoljno razuman da sam to sebi sredi, shvatajući da je na ivici i da lako može da sklizne preko nje, da mu treba pomoć.

Teu to ističe u pismu bratu od 24. aprila, gde činjenicu da je Vinsent sâm smatrao da mu je ulazak u ustanovu neophodan, opisuje kao „samo po sebi prilično ozbiljno”.

U međuvremenu je Pariz počeo da se interesuje za Vinsentove slike, nakon što ih je Teo deset podneo Salonu nezavisnih, nastalom pet godina ranije kao reakcija na tvrdokornost i ultrakonzervativnost akademskog Salona.

19. marta 1890. godine Teo mu piše da se ljudi raspituju, da ga hvale, da mu šalju pozdrave; ali ništa Vinsenta nije više moglo da skrene s puta ka propasti.

U maju je izašao iz ustanove i otputovao u selo Over-sir-Oaz, na severozapadnom obodu Pariza, gde je tada živeo čitav niz slikara; usput je posetio Tea, njegovu suprugu Johanu i svog sinovca Vinsenta Vilhelma, koji je još uvek bio beba.

Dva brata su stajala nad kolevkom i tiho plakala, pisala je 1914. Johana u pismu svom bratu, prisećajući se tog događaja. Njih troje su u junu posetili Vinsenta u Overu, da bi im on zatim uzvratio posetu početkom jula.

Tom prilikom je saznao da Teo namerava da otvori vlastitu firmu, što nije bilo bez implikacija po samog njega, budući da je živeo od bratovljevog novca (oko 400.000 evra u današnjim parama, dao je Teo tokom života svom starijem bratu).

Kakvu je ulogu to igralo u drami koja se u Vinsentovoj glavi odigrala 27. jula, a koja je kulminirala pokušajem samoubistva, pucnjem iz pištolja u grudi, iz ove perspektive nije lako reći.

Teodorus je odmah otputovao u Over i bio je prisutan na Vinsentovoj samrtničkoj postelji, na kojoj je ovaj izdahnuo dva dana kasnije, 29. jula, rekavši: „Tuga će trajati zauvek” (po Teovom svedočanstvu). Brat ga suštinski nije nadživeo — preminuo je šest meseci kasnije, početkom 1891, u Utrehtu.

Teovo zdravlje, nikad sjajno, dramatično se pogoršalo posle Vinsentovog odlaska; Johana je uspela da 1914. izdejstvuje premeštaj muževljevih posmrtnih ostataka u Over, da bi počivao pored brata.

Bez Johane, pitanje je šta bi se desilo s Vinsentovim nasleđem, i da li bi danas o njemu govorili s pijetetom s kojim se inače o njemu govori; ali to je posthumna zasluga. Za Vinsentova života, ključna ličnost bez koje ne bi mogao da stvara, bio je Teodorus.

(Telegraf.rs)