Mikelanđelo vs Bramante: Kako je izbio jedan od najvećih ratova u istoriji umetnosti

Mikelanđelo Buonaroti bio je jedan od najvećih slikara renesanse, i istorije umetnosti uopšte, tvorac neprevaziđenog „Davida” i fresaka u Sikstinskoj kapeli, koje su možda najveće slikarsko dostignuće od kad je sveta i veka. Ali, i on je imao arhineprijatelja, ili je barem mislio da ga ima: Donata Bramantea

Donato di Paskučo d’Antonio (1444—1514), poznatiji kao Donato Bramante, a katkad i kao Bramante Ladzari, bio je italijanski arhitekta i slikar, čovek koji je renesansnu arhitekturu uvek u Milano, a potom i stil visoke renesanse u Rim.

Potonje se odnosi na martirion Tempijeto (Hramić, Mali hram), malu grobnicu podignutu 1502. po nalogu pape Julija II, u dvorištu crkve San Pjetro in Montorio, na mestu gde je mučeničkom smrću, na naopačke postavljenom krstu, po crkvenom predanju stradao Sveti Petar.

Preporučujemo

Bramante je ujedno, i navodno, bio najveći neprijatelj Mikelanđela Buonarotija, barem iz ugla samog Mikelanđela, što predstavlja epizodu istorije umetnosti koja svedoči o tome da su i najveći bili ljudi od krvi i mesa, i da se njihova dela nesmeju da posmatraju izvan konteksta njihovih života.

Mikelanđelo je verovao da se Bramante triput ogrešio o njega. Prvi put se to ticalo grobnice pape Julija II; poglavar Katoličke crkve prihvatio je veličanstveni nacrt Buonarotija, koji se, provevši mesece u potrazi za mramorom, konačno smestio blizu Bazilike Svetog Petra i počeo da radi; da bi onda Bramante ubedio Julija da će izgradnja grobnice doneti nesreću.

Drugi put: iako je Mikelanđelo bio vajar, Bramante je Julija II ubedio da mu da komisiju za oslikavanje Sikstinske kapele, računajući da će ovaj ili odbiti i time pasti u nemilost, ili prihvatiti i propasti u tom preduzeću, ne uspevši da savlada veštinu fresko-slikarstva. Mikelanđelo je nevoljno prihvatio.

Treći put: uvidevši da je Mikelanđelo na putu da stvori verovatno najznačnije slikarsko delo od kad je sveta i veka, Bramante shvata grešku i pokušava da mu oduzme komisiju i preda je svom štićeniku i zemljaku, Rafaelu od Urbina, što je možda od početka bio plan, samo se nije računalo na Buonarotijevu veštinu.

Zašto je Bramante bio tako zao prema Mikelanđelu? Po rečima Mikelanđelovog učenika i biografa Askanija Kondivija, veliki majstor je stalno gunđao po radionici i žalio se zbog toga, i govorio da se ovaj plaši da će on razotkriti njegove koruptivne radnje.

Naime, Bramante je izgleda zakidao na materijalu prilikom gradnje, tako da su njegove građevine (poput Dvorišta Belvedere, tokom čije gradnje je preminuo, pa je dizajn potom drastično izmenjen) već u narednoj generaciji morale da se popravljaju, ojačavaju kontraforima i potpornim zidovima, čak novim temeljima.

Naravno, savremeni istoričari umetnosti smatraju da je Mikelanđelo prosto bio paranoičan, barem u pogledu Rafaela, a da je Kondivi bio samo verni pratilac njegov, koji je zapisao šta je ovaj govorio.

A nema mnogo mesta sumnji da je Mikelanđelo zaista u to verovao: u jednom pismu 1542. kao glavni razlog svojih sukoba s Julijem II navodi spletkarenje Bramantea i Rafaela, tvrdeći da je ovaj potonji sve što zna od njega naučio.

To treba naglasiti zbog komentara koji je Buonaroti napisao na Kondivijevom rukopisu, gde je negirao svoj navodni razgovor s Julijem II, a koji Kondivi opisuje (ticao se Bramantea, i svih sagrešenja, nakon čega mu je papa definitivno dao zeleno svetlo da završi Sikstinsku kapelu).

Taj komentar verovatno pokazuje da je Mikelanđelo želeo izbeći moguće komplikacije koje bi mu to moglo da napravi, pa mu je trebala odstupnica; ili se možda vodio onim: „o mrtvima sve najbolje”.

(Telegraf.rs)