Kakve tajne krije čuvena "Atinska škola": Vreme kada su Mikelanđelo i Rafaelo slikali jedan do drugog

A šta ova freska zaista prikazuje?

Dok je Mikelanđelo oslikavao tavanicu Sikstinske kapele, nekoliko vrata dalje jedan drugi renesansni majstor stvarao je svoje kapitalno delo. U prostoriji poznatoj kao Odaja pečata, koja danas vrvi od turista, a nekada je bila biblioteka, nastala je 1511. godine "Atinska škola" Rafaela Santija.

U sobi zamišljenoj kao mesto tišine i učenja savršeno se uklopila Rafaelova zamisao da predstavi oblasti ljudskog znanja. Na četiri zida on je naslikao četiri područja učenosti - filozofiju (koja je tada podrazumevala i prirodnu nauku), teologiju, umetnost i prava. Četiri sfere ljudskog znanja simbolično su se stopile u alegorijsku figuru koju vidimo na plafonu.

Preporučujemo

Ovu prvu danas znamo kao "Atinsku školu", jednu od najpoznatijih fresaka ikad. Već na prvi pogled je jasno da smo svedoci važnog trenutka u renesansi, jer Rafael "ne krije" da Mikelanđelo stvara nedaleko od njega i da mlađi umetnik prati šta stariji radi. Njegova Teologija vrlo je slična pozom i stasom sa Mikelanđelovom Delfskom sibilom.

Do ovog spoja u renesansi (Rafael u Rim stiže po preporuci trećeg velikog umetnika, arhitekte Donata Bramantea) došlo je zahvaljujući papi Juliju Drugom, čija je odluka da unajmi ove umetnike, od kojih će Rafaelo naslikati filozofiju (ljudsko znanje) kao ravnopravno sa teologijom, mnogo govori o liberalnim pogledima Crkve u tom trenutku.

A šta ova freska zaista prikazuje? U centru "Atinske škole" nalaze se dva velika antička filozofa, Platon i Aristotel, okruženi gotovo svakom poznatom i velikom ličnošću antike.

Platon je od Aristotela stariji (on je zapravo i bio Aristotelov učitelj), ali prepoznajemo ih po naslovima njihovih knjiga koje nose - Platon "Timeja", Aristotel "Etiku".

Obe knjige predstavljau i suprotstavljene filozofije ova dva čoveka. Platon je bio zainteresovan za teoretsko, za ideje. Zapravo, vidimo da on pokazuje prstom ka nebu kao da želi da potcrta svoje uverenje da ovaj svet ne poseduje konačnu istinu i odgovore, već se oni nalaze u svetu ideja. Aristotel svoju pažnju koncentriše na uočljivo, fizičko, emirijsko, pa u skladu sa tim rukom pokazuje ka zemlji. Čak i bolje koje nose ukazuju na tu podelu. Platon je ogrnuo crvenu i ljubičastu, što su boje vatre i vazduha, elemenata koji nemaju težinu, dok Aristotelove plava i braon ukazuju na vodu i zemlju.

Filozofi sa obe strane Platona i Aristotela nastavljaju ovu podelu - sa Platonove strane oni su koji promišljaju ideje, poput matematičara Pitagore, a prekoputa Euklid, koji šestarom crta i razmišlja o merama. Inspiracija za lik Euklida Rafaelu je bio njegov prijatelj Bramante, inače poznati renesansni arhitekta, kog je papa Julije Drugi zamolio da uradi model za novu katedralu Svetog Petra.

Podelu naglašavaju čak i skulpture u ovom bogatom prostoru. Sa desne strane ja statua Apolona, boga muzike i poezije, sa leve Atena, boginja rata i mudrosti.

Figure na fresci dele znanje jedne sa drugima, a gracioznost njihovih pokreta treba da naglasi lepotu učene duše. Ta elegancija je spoljašnji odraz mudrosti i obrazovanja. Rafael nije ispisao ničija imena, već nas pozvao da razumemo ko je ko.

Sredina stepeništa je uglavnom prazna, što zbog kompozicije freske, što da bi se u njoj samoj raščistio prostor za Platona i Aristotela, ali dve ličnosti predstavljaju izvesnu prepreku - Diogen i Heraklit. Heraklit je jedan od retkih likova koji se ne upušta u razgovor sa drugima. On piše u tišini, a njegove crte lica Rafael je pozajmio ni od koga drugog do Mikelanđela, poznatog po svom usamljeničkom životu. Rafael ga je naslikao u sličnoj pozi kao Mikelanđelo proroka Jezekilju, ali dok prorok gleda gore, Mikelanđelo/Heraklit obara pogled.

Treba znati da je Rafael Heraklita dodao kasnije. Freska je već bila gotova kada se odlučio na ovaj dodatak, ali i mali autoportret - mladić sa crnom kapom koji gleda direktno u nas je niko drugi do slikar lično.

Sebe je okružio nekim od najvažnijih astronoma ikada - tu su Ptolomej i Zoroastra. Rafael ovim pokazuje koliko smo daleko od srenjdovekovnog stava po kome je umetnik bio zanatlija. Ovde je umetnik u rangu naučnika, intelektualac koji stoji rame uz rame sa najvećim misliocima sveta.

Poseban osećaj fresci daje nasliana arhitektura. Lukovima Rafael daje iluziju prostora, ali ono što je interesantno jeste da ova arhitektura priziva pre rimsku nego grčku antičku istoriju.

Jasno je da su Rafaela verovatno inspirisale rimske građevina, ruševina koje je mogao videti po celom gradu.

(Telegraf.rs)