Aleksandru u oslikavanju kišobrana inspiriše "Mali princ", a gest njenog supruga je više nego romantičan

Ona je po obrazovanju je učiteljica i nastavnica engleskog jezika za prvi ciklus obrazovanja

Aleksandra Vidanović  oduvek je volela da se razlikuje, da ima nešto drugačije, makar to bio i neobičan kišobran. Zbog toga je, kaže, prvi kišobran oslikala za sebe. On joj je ujedno bio i branilac od tužnih misli, jer je nedavno izgubila veoma bitnu osobu u životu.

Kako pišu Priče sa dušom, Aleksandra Vidanović je učiteljica iz Beograda koja u slobodno vreme kišobranima daje nov život. Njene kreacije nastaju u kuhinji stana od 40 kvadrata u kojem živi sa suprugom i dvojicom sinova.

Preporučujemo

Kuhinju je nazvala Čudosoba, jer je to jedino mesto gde ne smeta nikome, budući da deca imaju prostor za igru i učenje, a suprug slobodan pogled ka televizoru.

- U malom stanu ume da bude poprilična gužva. Đorđe i Kosta znaju da u Čudosobi ne diraju ništa. Mojim povlačenjem u kuhinju, oni su dobili svoj prostor. Tamo su igračke, a u mom ćosku, četkice i boje. Tamo su fudbalska utakmica ili crtani filmovi, a u kuhinji muzika koja me opušta - priča ona.

Pre kišobrana oslikavala je majice, mantile, izrađivala minijature i sitnice koje je prodavala na humanitarnim licitacijama za lečenje dece.

Prodala je čak 106 rukotvorina sa motivom Malog princa, a prihod je pomogao nekom detetu ili odrasloj osobi.

- Knjiga Mali princ me lično inspiriše i zbog toga se taj motiv našao na prvom kišobranu. Inspiraciju da počnem da oslikavam kišobrane pronašla sam u Rusiji, gde živi jedna umetnica koja se ovim poslom bavi jako dugo - kaže Aleksandra.

Tehnike oslikavanja svakodnevno usavršava i to je, prema njenom mišljenju, nešto što čovek ima u svojoj ruci.

- Uvek sam bila mazalo, pa sam verovatno svoj talenat izgradila kroz školovanje. Malo drugačije je raditi sa bojama za kišobrane, jer postoji proces koji mora da se ispoštuje da bi one postale vodootporne. Koristim posebne boje i markere koji mi omogućavaju da napravim nešto što će trajati - objašnjava ona i dodaje:

- Trudim se da slikam po porudžbini, ali kada imam vremena slikam za svoju dušu. Uvek naglasim da nisam slikar, već samo talentovana učiteljica. Svesna sam da ne mogu da naslikam portret, pa tako nešto ne prihvatam i ljudi to razumeju. Viziju kupca prvo skiciram, pa tek nakon potvrde da im se to dopada, počinjem da radim na kišobranu. Dok stvaram obavezni su skica i telefon na kojem puštam muziku”, rekla je Aleksandra.

Ona je po obrazovanju je učiteljica i nastavnica engleskog jezika za prvi ciklus obrazovanja. Od 2009. radi na zamenama, a trenutno menja koleginicu na porodiljskom odsustvu u Osnovnoj školi Dragojlo Dudić u Beogradu.

- Kada pored nagrada na državnom nivou (dva puta sam osvajala treću nagradu na konkursu Digitalni čas) i snimljenih časova na televiziji za vreme pandemije, budete i dalje nečija zamena, ne znajući kada će biti sledeće angažovanje, umesto da očajavate, naučite da se borite. Ja se borim Tugobranima, jer uz njih su i oblaci lepši.

U zavisnosti od toga koju smenu rad, koristi svaki slobodan trenutak da se posveti kišobranima. Dan ima svoje prioritete, a na prvom mestu je porodica.

- Kad uradim sve ono što jedna supruga i majka rade, mogu da budem i kreativac. Moram priznati da ima dana kada jedino mogu noću da slikam, jer u toku dana imam previše obaveza druge vrste.

Aleksandrine kišobrane kupuju ljudi koji žele da budu drugačiji.

Kupci su oni koji su uvideli koliko duše ona u sve to unosi i koji hoće dragim osobama da poklone nešto što će ih oduševiti i pokazati im koliko se mislilo o pravom poklonu.

- Poseban je kišobran koji je suprug naručio svojoj supruzi za godišnjicu braka. Na njemu su se našla njihova mesta širom sveta, kao i destinacija na kojoj ju je zaprosio. Taj kišobran sam poslala kurirskom službom sa natpisom "cirada za auto", kako ga supruga ne bi otpakovala dok muž ne dođe sa posla i lično je iznenadi.

Aleksandra ima punu podršku od porodice i prijatelja, pre svih od supruga. On je uključen u proces i fizički, pa pakuje i šalje pakete, dok sestra i majka usmeravaju, daju ideje, dele objave i priče.

- Postoji plan da mi se priključe, pa da ih naučim kako da oslikavaju kišobrane u našoj učeničkoj zadruzi. Više me znaju kao humanitarca, jer sam i njih mnogo puta uključivala u projekte kroz koje pomažemo drugima. Mislim da je to mnogo važnije. Naučiće oni i slova i brojeve, ali im moramo negovati dečju dušu. Želim da budu dobri ljudi, bez obzira na to čime će se sutra baviti. Moja inspiracija je da ulepšam budućem vlasniku kišobrana život bar na trenutak.

Ona zaključuje da se ljudi uvek oduseševe.

- Kada pošaljem sliku gotovog kišobrana ljudi se često oduševe, a tek kada stigne do njih… E, tada znate da ste postali deo nečije sreće, a ja volim da usrećujem. Želja mi je da moj hobi bude više od toga. Sa ljudima koji su moju priču prepoznali pregovaram o proširenju u skladu sa mojim kapacitetima. Jer, da biste slikali dušom to ne može biti serijska proizvodnja - izjavila je Aleksandra Vidanović.

(Telegraf.rs)