Lovac na lažna remek-dela: "Na jednoj izložbi našao sam 20 falsifikata"

Velika izložba biće održana u Albertini

Kustos iz Pariza Mark Restelini predstavio je novu izložbu Amedea Modiljanija u čuvenoj bečkoj Albertini.

Upravo on je javnosti ukazao na činjenicu da je na izložbi posvećenoj ovom umetniku u Đenovi 2017. niz falsifikata. Pridružili su mu se mnogi stručnjaci, dokazalo se da je najmanje dvadeset lažnih Modiljanija u Duždevoj palati, nakon čega je i intervenisala policija koja ih zaplenila. Naime, Modiljani je jedno od onih imena koje se najviše falsifikata na tržištu umetnina.

Razloga je mnogo, popularan je među kolekcionarima, smatra se, doduše pogrešno, da ga je lako kopirati, a umro je mlad pa nije za sobom ostavio mnogo dela. Nakon izložbe u Đenovi na kojoj su se italijanski kustosi poprilično osramotili, nijedan muzej do bečke Albertine se nije usudio da napravi izložbu Modiljanija, piše Jutarnji list koji je uradio i intervju sa Restelinijem.

Prva izložba u pandemiji

No, direktor Albertine Klaus Albreht Šruder na saradnju je pozvao upravo Restelinija, koji potpisuje i Katalog Resone, listu svih dela koja su poznata od pojedinog umetnika. Upoznao ih je zajednički prijatelj, odmah su “kliknuli" i odlučili se na saradnju, izložbu kojom je Šruder želeo da obeleži sto godina od smrti ovog umetnika. Pandemija je sve nešto malo odgodila, no izložba je sada pred nama. Reč je o prvoj postpandemijskoj izložbi u muzeju nadomak opere koju u neka druga vremena poseti i milion ljudi godišnje. Na izložbi je osamdeset slika, Modiljanija i njegovih savremenika.

Mark Restelini je povodom lažnih Modiljanija govorio u novinama od The New York Timesa do Le Mondea, poprilično ljut, primećuje novinarka Jutarnjeg lista.

- Kako ne bih bio? To je, naime, takođe u opisu mog posla. Nakon što sam otišao u Đenovu i ugledao krivotvorine, zaista sam napravio nered koliko me sve to izbacilo iz takta.

Privatni kolekcionari

Priča je i lične prirode.

- Moj je deda Isak Anther bio slikar i to upravo iz Modiljanijevog kruga. Za ime ovog umetnika znam od kada znam za sebe, provlači se kroz tri generacije u mojoj porodici.

Zajedno su, naime, ovi slikari promovisali poljskog pesnika i trgovca umetninama Leopolda Zborovskog.

S obzirom na to da je Rastelinijev projekt i Modiljanijev Catalogue Raisonné, čini se da je teško moguće napraviti izložbu ovog umetnika bez njega.

- Moguće je, no kakvu izložbu, to je pitanje - odgovara.

Šruder upućuje na činjenicu da je čak ,,80 odsto Modiljanijevih radova u privatnim rukama".

- Mnogi ne žele da pozajme dela radi sigurnosti, a neki su se i opekli izložbama poput one u Đenovi. Celo je ovo područje kontaminirano lažnim umetninama. Privatni kolekcionari, naravno, drže do svojih zbirki, i bitno im je da su im dela u dobrom kontekstu prikazana, a Marka svi oni dobro poznaju, zato smo i dobili umetnine koje smo želeli .

Kustos izložbe, lovac na lažne Modiljanije se nadovezuje:

- Upravo tako. Kolekcionari koji u svojim zbirkama imaju Modiljanija svoja će dela retko kad pozajmiti i bitno je da vas poznaju. Oni koji su izlagali u Đenovi, ostali su šokirani. Neki su me zvali ranije, njima sam savetovao da ne izlažu. Vlasnik želi da sačuva reputaciju slike, njen kvalitet i izlagaće isključivo ako mu se garantuje i kvalitet.

Restelini dalje pojašnjava i otkud potreba za krivotvorenjem Modiljanija.

- Umro je mlad i nije slikao toliko mnogo koliko, na primer, Pikaso. Poređenja radi, u francuskim je muzejima oko 6.000 Pikassovih dela, a dvadesetak Modiljanijevih. Neki smatraju i da je lako kopirati Modiljanija, no greše. Njegova su dela slojevita. Možda se teorija njime nije toliko bavili koliko Pikasom, no Modiljani je nekako ostao usamljen u svojem delovanju. Naime, nema umetnika koji ga direktno slede, koji se na njega nadovezuju, kao u slučaju Pikasa. Mnogo je više sledbenika imao Haim Sutin, koji je izvršio uticaj na američki ekspresionizam, a kojeg je prepoznao i promovisao upravo Modiljani. Na izložbi, inače, možete pogledati i portret Sutina koji je radio italijanski umetnik, na kojemu je vidljivo kako ga prepoznaje kao vrhunskog autora.

Direktor Albertine podseća kako je slična stvar, kada je stvar u posedovanju, kod Maksa Ernsta.

- Oko 80 posto je u rukama privatnih kolekcionara, a 20 u muzejima. Kod Renea Magrita je, recimo, obrnuto. Na sve utiče veliki broj faktora.

Uz Modiljanijevu izložbu, koja će se u poznatom muzeju biti otvorena sve do januara sledeće godine, posetioci se pozivaju da pogledaju dela umjetnika čiji je čitav život obeležen “siromaštvom, preteranom upotrebom droga, ozbiljnim bolestima, mnogim udarcima sudbine”.

Noćni provodi i droga

Modiljani je od malih nogu bio bolešljiv. Najmlađe je dete u obitelji iz Livorna, rođen 1884, nadimak mu je bio Dulsil, Slatki, držali su ga i školovali kod kuće, kako ne bi radi bolesti previše bio u interakciji s drugima, što ga je, naravno, definisalo.

Dok je živeo u Parizu, gde je bio protagonistom znamenite scene s Montmartra, često je koristio drogu, mnogo žešće od svojih kolega. On je bio, poznato je, i veliki ljubitelj žena. Poslednja slika na izložbi, na primer, jeste ona na kojoj mu pozira njegova supruga Žanet, koju je upoznao kao osamnaestogodišnju devojku, a koja je bila četrnaest godina mlađa od njega. On je želela da uči slikanje, a sama je studirala na Muzičkoj akademiji. Zaljubili su se i dobili ćerku.

Bila je u kasnoj trudnoći s drugim detetom kada je Modiljani preminuo od posledica tuberkuloze. Nakon što je umro, sebi je oduzela život. Ćerku, kojoj je bilo tek četrnaest meseci, podizala je potom njegova sestra. Na slici izloženoj u Albertini, portret Žanet naslikan je s velikom nežnošću. Je li nešto slutio, teško je reći, iz današnje se perspektive čini se da jeste.

To su priče o Modiljaniju koje se, naravno, često prepričavaju, njegov se život rado romantizujea. No, Mark Restelini je gotovo pa zavapio novinarima:

- Molim vas, pomozite mi da se promeni percepcija oko Modiljanija.

- Ideja da je on dekorativni umetnik, da radi lepe slike. Nerazumevanje koliko je zapravo on bio avangardan umetnik, kao i velike količine kabalističkih referenci u njegovim radovima. Nije ih lako pokazati, no za mene je to bilo jako bitno na izložbi. Da pokažem i jednu drugu sliku Modiljanija, iza one koja je uvek u prvom planu: drama oko njegovih devojaka, kakav je i koliki bio zavodnik, droge, lažne umetnine…

Na izložbi su i radovi Pikasa,  među mnogim drugima, koji svedoče o zajedničkoj povezanosti niza umetnika te epohe u Parizu. Nekoliko je i crnobelih fotografija na izložbi, na kojima su italijanski i španski umetnik zajedno. Priča o izložbi, priča je i o zajedničkom prijateljstvu, međusobnom uticaju koji su ovi umetnici imali jedni na druge?

- Upravo tako. Modiljani je bio jako elokventan, dobro je pri tom govorio i francuski, imao je snažan uticaj.

Modigliani je radio najčešće portrete, ređe autoportrete, na izložbi je tek jedan. No, portrete nije radio po narudžbini. Takođe je, iako nimalo dobro imovinskog stanja, odbio ponudu da radi za jedan satirički časopis uz rečenicu, ostalo je zabieženo, “Radije bih umro od gladi”.

Obračun s kolonijalizmom

Ljubitelja opusa ovog umetnika je mnogo.

- Verujem da je to lepota, ljudima se čini da sanjaju dok gledaju njegova dela. Uživo je impresivna tajanstvenost i snaga jednog od najvažnijih umetnika epohe - kaže Restelini.

Tokom konferencije potegnula se, inače, žestoka rasprava oko toga koliko je korektno koristiti izraz primitivizam u umetnosti, a koji često ima negativan predznak.

To, je naime, naziv prvog poglavlja izložbe na kojemu se pokazuje umetnost kojom su se bavili drevni narodi, a koja je poprilično uticala na umetnike u Parizu s početka 20. veka.

- Reč je upravo o obračunu s kolonijalnim pogledom na svet. Odnosi se na pravac u sklopu kog umetnici traže reference u prirodi, povratak korenima, odbijaju moderno društvo i industrijalizaciju... U to je doba pogled akademskih krugova bio kolonijalistički, tako da se stvorio pogrešan pogled na pojam “primitivism” i upravo ovom izložbom želimo zatvoriti to poglavlje. Pojam primitivizam, koristimo jednako kao impresionizam, simbolizam, bilo koje drugo razdoblje. Ono što pokazujemo na ovoj izložbi empatički je pristup jednog umetnika drugom, koji, ponavljam, nema nikakve veze s kolonijalizmom, štaviše. Ako kao umetnik vidite nečiji rad, ne znate mu ime jer je tradicija naroda takva da se autor ne potpisuje, on je i dalje za vas sjajan umjetnik, dopire do vas, osećate njegov pristup. Pomislite ovaj je umetnik sjajan, nalazio je rešenja - kaže Rastelini.

Modiljani slikao žene koje je ljubio

Uz glave koje su oblikovali umetnici drevnih naroda, na izložbi su skulpture koje su pod njihovim uticajem radili Pikasso, Brankuši, Modiljani. Modiljanise školovao za slikara, želeo je da se bavi i kiparstvom, i neki su od radova s ovog područja na izložbi, no morao je da prestane jer mu je materijal štetio od detinjstva narušenom zdravlju.

Na izložbi je zasebno poglavlje posvećeno protagonisticama njegovih radova. Žene je često portretisao. Uz spomenutu Žanet, među poznatijim je njegova ljubavnica, ruska pesnikinja Ana Ahmatova. Ona je bila u braku, što nije sprečilo njihovu vezu, zajedno su obilazili muzeje, ona je pisala o dahu umetnosti koji ih je spajao.

Druga mu je u na slikama zabeležena ljubav bila Beatris Hejstings, likovna kritičarka, novinarka, koja je prvi put kada ga je upoznala, napisala da je “ružan, pohlepan i previše žestok”. Usledila je žestoka veza, a ona, koja je trebalo da prati za novine parišku art scenu, i sama je postala njena protagonistkinja. Lepota je njegovih aktova, pak, tumači kritika, među ostalim i u tome da gledaju direktno u oči, u žutim i oker tonovima koji kao da su nastali pod svetlom po noći.

Jedinu samostalnu izložbu za života imao je 1917. godine, a bila je to ujedno i njegova najplodnija godina. Naslikao je 25 aktova, izložio ih u Galeriji Bert Viel, no ispao je skandal, policija je pretila da će skinuti slike jer predstavljaju pretnju javnom redu i miru. Skinuo ih je sam...

(Telegraf.rs/Jutarnji list)