Kako je velika afroamerička zvezda 1929. dočekana u Beogradu, a na koji način u Zagrebu

Žozefina Beker je jedina Amerikanka koja je sahranjena uz pune francuske vojne počasti. Od dvadesetih do pedesetih, spadala je u red najvećih svetskih muzičkih i plesnih zvezda. Krajem šezdesetih nastupala je samo u Parizu, Londonu, Njujorku, i Beogradu, koji je prvi put posetila još za vreme kraljevine

Žozefina Beker (1906—1975) je bila naturalizovana francuska pevačica i plesačica, rođena u Sent Luisu, u Misuriju, kao Freda Žozefina Mekdonald, koja je 1925. stigla u Pariz i momentalno postala hit zbog svog glasa, erotskog plesa i „egzotične” boje kože.

Preporučujemo

Bila je prva crnačka zvezda na tlu Evrope, kao i prva crnkinja koja je tumačila glavnu ulogu u nekom velikom filmu (konkretno, francuskom ostvarenju „La Sirène des tropiques” iz 1927. godine).

Njeni nastupi izazivali su ogromno uzbuđenje i interesovanje; pariska publika je podivljala kada se 1927. na bini pojavila samo u kostimu od veštačkih banana oko struka i bisernim ogrlicama oko vrata (ta slika je postala svojevrsna ikona doba džeza i „burnih dvadesetih”).

Zvali su je „Crna Venera”, „Crni Biser”, „Bronzana Venera”, „Kreolska boginja”. 1937. se odrekla američkog državljanstva (prezirala je rodnu Ameriku, i kada je tamo kasnije nastupala, odbijala je da to čini pred segregisanom publikom), a udajom za francuskog industrijalca Žana Liona postala Francuskinja (to joj je bio drugi brak; ukupno se udavala četiri puta).

Drugi svetski rat je provela u okupiranoj Francuskoj i njenim kolonijama u Severnoj Africi; ne da nije bežala od nacista, nego je svoj položaj i nastupe neustrašivo koristila kao agent Pokreta otpora, zbog čega ju je francuska vojska odlikovala Ratnim krstom, Francuski komitet nacionalnog oslobođenja Medaljom otpora, a Šarl de Gol imenovao vitezom Legije časti.

No mnogo pre toga, u vreme kada je cela Evropa njome bila potpuno zaluđena, aprila meseca 1929. godine, stigla je u Beograd. Bila je prva crna zvezda u našoj prestonici, koju je posetila u okviru svoje srednjoevropske turneje Orijent-ekspresom, dve godine pre nego što će izbaciti svoj najveći hit „J'ai deux amours”.

VIDEO: Žozefina Beker pleše čarlston 1925. godine

Njen dolazak bio je događaj koji je obeležio godinu. Beograd je u to vreme očajnički želeo da i sebi i svetu prikaže svoj kosmopolitiski karakter, svoju savremenost, i potpuno se ugledao na Pariz, želeo da bude kao Pariz. Džez-manija ga je već bila odavno zahvatila, a džez-bendovi su nicali kao pečurke posle kiše i punile brojne sale za igranke.

Bekerova je stigla u pratnji svog ondašnjeg partnera, „grofa” Đuzepea Pepita Abatina, i bila na železničkoj stanici dočekana od strane oduševljene mase.

Svi njeni nastupi u „Luksoru”, danas na adresi Balkanska 4, koji je tada bio jedna od najpoznatijih „palata uživanja” u gradu, bili su rasprodati, kao i u klubu „Jar”, koji je bio u vlasništvu dve ruske imigrantkinje i njihovog brata.

Naravno, nastupala je obnažena u svom kostimu od lažnih banana oko struka, a u tačku je uključila i klečanje na pirotskom ćilimu, što je naše ljude posebno oduševilo. Ipak, to što je dobar deo svoje zarade poklonila srpskim sirotištima potpuno nas je razoružalo.

Tokom sedmodnevnog boravka kod nas, Žozefina Beker je odsela u hotelu „Ekselsior” i družila se sa narodnom pevačicom Sofkom Nikolić, najvećom našom estradnom zvezdom tog vremena (ona je posle smrti svoje kćerke Marice 1939. praktično prestala da se bavi pevanjem, a 1968. je o njoj snimljen dokumentarac).

Pošto je štampa pratila svaki njen korak i punila stupce pričama o njoj, Vlada Mitić ju je odveo u svoju robnu kuću u Knez Mihailovoj i pustio je da uzme sve što želi; posle toga ju je odveo na konjske trke, sve znajući da će novine o tome podrobno pisati bez ikakve nadoknade. Genije marketinga.

Na kraju se otisnula put Zagreba.

Mada ju je narod tamo na „kolodvoru” dočekao toplo kao i u Beogradu, uticajni katolički klir nije bio nimalo naklonjen njenom egzotičnom, erotskom nastupu, koji su konzervativci generalno smatrali skandaloznim (mada naše sveštenstvo nije izigravalo moralnu policiju).

Već na železničkoj stanici su joj sveštenici demonstrativno okrenuli leđa (zato su i došli), da bi tokom prvog njenog nastupa grupa od šest učenika katoličkog semeništa (možda buduće ustaše) bacila „smrdljivu bombu” u salu.

Ostali nastupi su otkazani zbog lobiranja konzervativaca. „Tajm”, u još uvek duboko rasističkoj Americi, preneo je događaje iz Zagreba, ne pomenuvši prijem u Beogradu.

Inače, Žozefina Beker vratila nam se i posle rata, i to dva puta. Krajem šezdesetih nastupala je samo u Parizu, Njujorku, Londonu i Beogradu, da bi nam 1973. došla kao ambasador Unicefa.

Budući da je pet godina ranije zbog dugova ostala bez svog zamka u Dordonji, navodno joj je Tito tom prilikom ponudio neko ostrvo na Jadranu, da se tamo smesti zajedno sa svojom usvojenom decom, 10 dečaka i dve devojčice, koje je zvala „Dugino pleme” jer su imali različita etnička i verska porekla (barem sa onom decom koja su još uvek bila pod njenim starateljstvom).

Pred kraj života je primila katoličku veru. Njena smrt 12. aprila 1975. ožalostila je čitavu naciju; državno opelo obavljeno je u pariskoj Crkvi Madlen, a porodično u Monte Karlu, gde je i sahranjena, budući da joj je posle gubitka zamka kneginja Grejs od Monaka (Keli) dala na korišćenje stan u blizini.

Ona je jedina Amerikanka u francuskoj istoriji koja je sahranjena uz pune vojne počasti. Jedan trg u Parizu nosi njeno ime. Možda bi i jedna ulica u Beogradu mogla da ga ponese.

VIDEO: Snimak banana-plesa Žozefine Beker, na kojem je, verovatno zbog kamera, obučena nešto čednije

(P. L.)