Kako se predstava pastira menjala od antičkog boga Hermesa do prvih hrišćana

U četvrtom veku nove ere drevna antička tema postala je hrišćanska

U ranohrišćanskoj umetnosti dobri pastir, onaj koji zalutalu ovcu vraća u stado i čuva je od opasnosti, bio je vrlo čest motiv. Inspirisale su ga s jedne strane predstave Boga još iz Davidovog 23. psalma ("Gospod je pastir moj i ničega me neće lišiti"), dok se sa druge on nadovezao na dugu antičku umetničku tradiciju koja je ovaj motiv volela i kod koje je takođe on imao sakralni momenat.

Preporučujemo

Hrišćanski dobri pastir može se primetiti i na nekim od najranijih reljefa i sarkofaga. Ono što je bila prekretnica jeste da su skulture pastira bile vrlo retke. Zato je primerak koji se nalazi u Pio-Kristiano, muzeju u Vatikanu koji je posvećen ranohrišćanskoj umetnosti, veoma važan.

Dok je antički Rim bio poznat po svojim stojećim, samostalnim skulpturama, hrišćane su one podsećale na božansku ulogu careva i paganski panteon. U njima je postojao momenat obožavanja, te su skulpture bile nešto što su prvi hriščani izbegavali da podražavaju.

Sledstveno tome iz ovog je perioda uglavnom ostala sačuvana reljefna umetnost koja je (sudeći prema delima koji su do nas doprla) otkrivala ne tako dobru rezbariju i loš osećaj za proporciju. Da su te odluke donete namerno i da su i prvi hrišćanski umetnici itekako znači da realistično prikažu figuru ako to žele, svedoči pomenuta statua "Dobri pastir" u muzeju Pio-Kristiano.

Prikaz dobrog pastira postojao je od ranih stadijuma antičke grčke umetnosti, a i kasnija, rimska, znala je da često kao temu izabere muškarace koji nose jagnje ili jare, kako bi ih žrtvovali bogovima. No, u hrišćanskom periodu oni dobijaju novo značenje. To više nije jagnje koje pastir gaji da bi ga žrtvovao - to je jagnje koje pastir želi da spase.

Stare tradicije dobijale su nova značenja kako bi se uklopile u hrišćanski kontekst, a ovo je samo jedan od primera. Za adaptaciju "paganskog" pastira u "dobrog" naročito su bili pogodni stari prikazi grčkog boga Hermesa krioforosa, onog koji nosi žrtvenog ovna.

I kada se ova figura pogleda jasno se vidi da ona sadrži klasične elemente, one koje je umetnik verovatno naučio od starijih majstora. Tako figura stoji u kontrapostu, njegova leva noga je savijena, težina mu je na desnoj nozi, desni kuk je izbačen, a tkanina kojom mu je telo obavijeno i način na koji se previja podseća nas na antička grčka i rimska dela.

Ovde je načinu na koji tkanina pada i obavija se oko tela posvećena velika pažnja. Vrlo ljupko su oblikovane lokne i na glavi pastira, i u vuni jagnjeta. Vidi se da je umetnik pažljivo razmislio o trenutku kada se kosa pastira dotakne sa vunom. Tu se rađa intimnost između čoveka i životinje, a težina jagnjeta naglašena je stomakom koji se opušta, pada s leđa pastira.

Pastir mari za ovu ranjivu životinju i nosi je na svojim leđima. Njegova glava okrenuta je na levo i smireno gleda u daljinu, čime se sugeriše savršen život na selu.

Dobri pastir ujedno je sugerisao i ideju života posle smrti, idiličnog i mirnog. Ovo je sada postala hrišćanska tema, koja je u četvrtom veku nove ere, prvom stoleću kada su hrišćani mogli da slobodno ispovedaju svoju veru u Rimskom carstvu, poričivala da smrt nije konačna.

(Telegraf.rs)