Zavirili smo u rodnu kuću Stepe Stepanovića na Kumodražu: Znate li da je najmanje bio vojvoda?

- Obožavan i poštovan od cele srpske vojske... prirodno je da čovek, koji tako visoko shvata svoj vojnički poziv, bude vrlo strog u pitanju vojne discipline, koja je temelj svake vojske – o Stepi je pisao dr Arčibald Rajs...

Na padini sela Kumodraž, u Vrčinskoj ulici 1, na velikom prostranom placu, već više od 150 godina vremenu odoleva rodna kuća vojvode Stepe Stepanovića, učesnika svih šest ratova koje je Srbija vodila od 1876. do 1914. godine.

Preporučujemo

U okviru manifestacije Dani evropske baštine, Gradska opština Voždovac je juče, 29. septembra, u dvorištu Stepine rodne kuće, organizovala predavanje pod nazivom O značaju vojvode Stepe Stepanovića. Obilasku spomen-kompleksa su prisustvovali narodni poslanik Vuk Mirčetić i članovi Veća Opštine Voždovac. Mirčetić je naglasio da će u narednom periodu biti izdvojena sredstva za dodatnu obnovu spomen-kompleksa, kao i za druge vidove kulture Voždovca.

Ovo skromno zdanje, koje gleda na neprocenjive prirodne pejzaže naše zemlje, pre nekoliko godina je i renovirano, pa danas predstavlja muzej otvoren za posetioce. Na ovim padinama, uvalama i dolinama, Stepa se igrao kao dete, ali se i borio kao general. U toku Kolubarske bitke, njegova Druga armija je utvrdila front na liniji Avala-Kumodraž. Velika bitka se odigrala 14. decembra 1914. kad je Stepa napao neprijateljske položaje na brdu Torlak.

U izložbenoj postavci Stepine rodne kuće, posetioci mogu videti kako se u njoj živelo u drugoj polovini 19. veka – ognjište, sofra, stare grnčarske posude i krčazi, ali i vojvodina pisma, fotografije, odlikovanja, lični predmeti.

Prolaskom kroz postavku uz ljude pune poštovanja prema ovom izuzetnom vojskovođi, dobija se utisak kao da je Stepa duhom i dalje prisutan. Nakon prostorije porodične trpeze, na fotografijama ga možemo videti sa kraljem Aleksandrom Karađorđevićem, mnogim uglednim savremenicima, u raznim uniformama i sa mnogobrojnim odlikovanjima.

Predavanje o vojvodi Stepi Stepanoviću je održao Viktor Lazić, predsednik Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat, koji je prisutne vratio u slavno vreme srpske istorije.

Njegov govor prenosimo u celosti:

- Nismo se ovde okupili da bismo odali počast jednom vojskovođi. Niti čoveku koji je sa nejakom, seljačkom vojskom uspeo da pobedi imperiju. Ne, nismo došli ovde da bismo se divili vojničkoj pameti koja je pobedila daleko jačeg neprijatelja.

Došli smo ovde da, preko jednog veka, uputimo zagrljaj našem pretku, našem dedi, brkajliji, koji je na Ceru štitio i, u blatu i krvi odbranio svoju decu i nas, svoje unuke.

Znate li da je vojvoda Stepa najmanje u svom životu bio vojvoda i general?

On je prošao sve vojne stepene i zvanja. Bio je polaznik Artiljerijske škole. Loš u matematici i jezicima. Zatim kaplar. Pa podnarednik. Narednik već u Prvom srpsko-turskom ratu, pa ordonans u štabu Šumadijske divizije.

Cer, Cer pa Cer! Stepino ime zauvek će biti u vezi sa ovom junak-planinom, kao da se na njoj rodio i umro! A svi se rađamo i umiremo na mestima važnim za naše postojanje, na bojnim poljima, ne samo vojnim, već na bojnim poljima kulture, umetnosti, znanja. Ali je Stepa prošao celim ovim Balkanom uzduž i popreko sa svojom vojskom i svojim karakterom, ličnošću, genijalnošću, dobrotom obeležio mnoga mesta koja nam ni ne padaju na pamet kada pomenemo njegovo ime.

U Drugom srpsko-turskom ratu, Stepa dobija poseban zadatak pri zauzimanju Pirota. Činilo se da, usled jakih turskih utvrđenih položaja, srpska vojska neće imati nikakve šanse da priđe gradu. General Belimarković formirao je poseban odred od tri stotine izabranih vojnika da zađu iza leđa Turcima i da, u ranu zoru, izvedu iznenadni napad na bok jedne jake neprijateljske utvrđene tačke. Komandant – potporučnik Stepa Stepanović!

Šta mislite, da li je Stepa uspeo u svom zadatku? Pa, naravno! Obišao je, potpuno neprimećen, jako tursko utvrđenje i iznenada ga napao u ranu zoru. Odjednom, neprijatelj se, od pobednika, našao opkoljen!

Za ovaj uspeh Stepanović je odlikovan posebnim ordenom. Od svih odlikovanja koje je dobio u vojničkoj karijeri, ovaj mu je bio omiljen zbog toga što je, kako je sam voleo da kaže „prvi uleteo u turski rov na čelu obilaznog odreda“.

Tome se Stepa naučio još ranije, u Prvom srpsko-turskom ratu, u bici za koju danas skoro niko ne zna – za Pandrilski položaj kod Periša. Činilo se tada srpskoj vojsci da neće izdržati napade neprijatelja. Poplašili se i oficiri, pa uleteli u rovove da se bore rame uz rame sa običnim vojnicima, ne daju neprijatelju da ih savlada. Ta činjenica, da su svi jednaki u borbi za otadžbinu, da su svi spremni da poginu ali i da ne odustanu, podigla je strašno moral vojsci koja je od gubtnika postala pobednik. Naučio je tu lekciju Stepa odlično, ali ne mozgom već srcem – i on i njegovi oficiri uvek su bili kao rođena braća svakom kaplaru.

A kako i ne bi, kad je, u toku karijere, on najmanje bio vojvoda! Bio je Stepa i vodnik, pešadijski potporučnik, i komandir voda, pa oficir voda.

U prvoj službenoj oceni o njegovom radu 1880. godine, koje je sastavila tročlana komisija o Stepi daju mišljenje:

„Bistar. Darovitost pokazuje u opštoj, a posebno istoriji srpskog naroda. Karaktera čvrstog i preduzimljivog, naravi dosta bujne. Lako shvata i brzo se rešava na delo (akciju) sa dobrim rezultatima. Zdrav, snažan, okretan i za praktičnu službu sposoban. Strelac, jahač, plivač vrlo dobar. Po potrebi može samostalno da upravlja četom, zna vrlo dobro i ima načina da ih na mlađe prenese. U ostalim službenim pravilima takođe dobar; za administraciju i vođenje novčanih knjiga takođe upotrebljiv. Službu vrši revnosno. Prema mlađima je strog i spravedljiv, prema ravnima druževan, a prema starijima smotren i vrlo učtiv.“

Stepa je prošao više činova u vojsci nego što je većina nas čula da postoji! Bio je pešadijski kapetan druge klase, bio je pripravnik u glavnom đeneralštabu, đeneralštabni kapetan treće, druge i prve klase, načelnik štaba, profesor istorije i još desetak zvanja sve do ministra vojnog.

Jedan penzionisani general koji je upamtio Stepu kao svog nadređenog Požegi, zapisao je:

„Duša nam je na nos izlazila, ali šta smo mogli da učinimo kada je Stepa bio uvek prvi u kasarni, a poslednji odlazio iz kasarne; svaki ručak i večeru je lično probavao, a teško kuvarima, i svima, ako jelo nije bilo ukusno. Jeste tražio je od nas mnogo, ali je davao sve. Vojnike je pazio i čuvao iako ih je jurio kao dušmane. Mi smo ga vrlo cenili i poštovali i voleli smo da od njega naučimo, ali smo ipak jedva čekali da ispuni godinu dana komandovanja i da bude premešten.“

Nije Vojvodin život samo rođenjem vezan za Kumodraž. U toku Kolubarske bitke njegova Druga armija utvrdila je front na liniji Avala-Kumodraž. Velika bitka odigrala se 14. decembra kada je Stepa napao neprijateljske položaje na brdu Torlak.

Dakle, ovim našim padinama i uvalama, nije se Stepa samo igrao kao dete, već i borio kao general. Zato je njegov duh tako prisutan, zato se čini da su sve ove godine prebrzo prošle, a da je on i dalje tu, među nama, negde sakriven zato što ga hvalimo, a on se uvek sklanjao kada ga hvale, usred bitaka bio je prvi, ali kada su se slavile pobede, ostajao je kod kuće. „Može to i bez mene“, govorio je.

Dok je vodio pobedonosnu bitku za Jedrene, Stepa je neposredno vodio tok napada sa jednog uzvišenja. Nikola Aranđelović, komandir armijskog telegrafa, o tome svedoči:

Stojeći sam, kao kip, đeneral Stepanović se sav preneo u rovove svojih seljaka i zemljaka sedmopukovaca: Kumodražana, Mokrolužana, Avalaca i Kosmajaca i s vremena na vre udari dlanom o dlan i uzvikne: Bravo sinci moji, bravo sokolovi moji! – završava Viktor Lazić.

Biografija Stepe Stepanovića

Vojvoda Stepa Stepanović je rođen u kući na Kumodražu, 28. februara po starom, a 12. marta 1856. godine po novom kalendaru. Bio je treće dete Radojke i Ivana, a ime je dobio po dedi Stepanu, po kom je cela porodica nosila prezime Stepanović. Osnovnu školu je završio u Kumodražu, pet razreda gimnazije u Beogradu, a potom je stupio u Artiljerijsku školu (kasnije Vojnu akademiju).

Sa dvadeset godina je otišao u Prvi, a potom i Drugi srpsko-turski rat (1876-1878). Usledili su i Srpsko-bugarski rat (1885), Prvi i Drugi balkanski rat (1912-1913), a onda i Veliki, Prvi svetski rat (1914-1918).

U vreme bitke za Jedrene je komandovao pomenutom Drugom armijom. U Velikom ratu je organizovao mobilizaciju i koncentraciju srpske vojske. Sa svojom vojskom je pobedio Austrijance u čuvenoj Cerskoj bici, činom koji je ohrabrio ceo srpski narod da u ratu istraje. Pobeda je predstavljala prvi uspeh saveznika u borbi protiv Centralnih sila. Stepina armija se istakla i u proboju Solunskog fronta i daljim borbama za oslobođenje Srbije 1918. godine.

Zbog svojih dostignuća, Stepa je stekao veliki ugled među srpskim življem, ali i u inostranstvu.

- Obožavan i poštovan od cele srpske vojske... prirodno je da čovek, koji tako visoko shvata svoj vojnički poziv, bude vrlo strog u pitanju vojne discipline, koja je temelj svake vojske – o Stepi je pisao dr Arčibald Rajs.

Koliko je Stepa bio cenjen i uvažavan, dokazuju i mnoga priznanja koja je za života dobio – od kralja Milana, kralja Aleksandra... a čak je pomenut i u pesmama Alekse Šantića i Milutina Bojića.

Po odlasku u penziju se povukao iz javnosti. Vreme je provodio u igri sa unucima i negovanju cveća, u kući u Čačku. U istom gradu je i preminuo 1929. godine, gde je sahranjen uz najveće počasti, kralja, državne zvaničnike, građane i seljane. Ispred Glavne pošte u Čačku danas se nalazi Stepin velelepni spomenik. Drugi možete zapaziti u njegovom rodnom Kumodražu. 

(Telegraf.rs)