Sveti Đorđe koji ubija aždaju bio je tema mnogih slikara: Tintoreto se razlikovao od svih

Legenda o zmaju i svecu toliko je čest umetnički motiv, kako na slikama, tako i na ikonama

Metar i po visoku sliku "Sveti Đorđe ubija aždaju" naslikao je sredinom 16. veka venecijanski slikar Jakopo Tintoreto. Slika se trenutno nalazi u Nacionalnoj galeriji u Lonodu, a iako je samo jedna od varijacija na ovu temu, neobičnom je čini ugao iz koga je slikar odlučio da predstavi popularnu hrišćansku legendu.

Preporučujemo

Podsetimo, istorijski govori da je sveti Georgije bio vojnik cara Dioklecijana, koji i pod užasnim mukama nije pristao da se odrekne svoje vere. Stradao je 303. godine, a nakon njegove smrti na njegovom grobu počela su da se dešavaju razna čudesa.

Priče o aždaji potiču iz narodne tradicije. Navodno su građani Virita svakog dana žrvtovali aždaji, koja je terorisala njihovo mesto, po jedno dete. Došao je red da žrtvovana bude ćerka vladara. Ona je odvedena do jezera u kome je živela aždaja, gde je uplakana čekala svoju smrt, ali se pred njom  pojavio Sveti Đorđe, na konju i sa kopljem u ruci. On je prignječio aždaju za zemlju i naredio devojci da vezanu neman odvede u grad. Videvši ovo čudo, celo mesto je primilo hrišćanstvo.

Legenda je postala čest umetnički motiv, koji se pojavljuje čak i na ikonama. Svetog Đorđa i njegovu borbu sa aždajom naslikali su, između ostalih, Rafaelo, Rubens, Karpačo. No, posebnost Tintoretove slike najbolje je objasnio francuski filozof, pisac, dramaturg i kritičar Žan-Pol Sartr.

Evo šta je o ovoj slici on napisao u svom eseju "Tintorreto: Sveti Đorđe i aždaja" iz 1957. godine.

- Tintoreto zna ili sluti sve ono što je njegov prethodnik imao sreću da ne poznaje. Kako se izražava slikar kada kupci zahtevaju od njega da komemorira neki čin? Razmotrimo onu njegovu sliku koja se nalazi u Nacionalnoj galeriji.

Đakopo počinje odbacivanjem ratnika i životinje u polutamu trećeg plana. Njemu je drag ovaj postupak; on se obično koristi njime da bi ukrao naše vreme. To nije slučajno: traženje u daljini, u dubini gomile, Sveca ili Devojke, ništa bolje; kog vernika to ne bi ogorčilo?

Niko se neće mučiti kopajući pola dana da bi tu otkrio zamršen i uostalom nejasan metež: Sveti Đorđe ne predstavlja recept. Ako slikar želi da ga nametne, neka ga pokaže izbliza, na svetlu! To je ono što čini Karpačo, ono čemu se Robusti protivio. Ja verujem, iz mrzovolje. Đorđe je lični neprijatelj slikara, protagonist svih drama, pustolov koga u etičkim traktatima nazivaju posrednikom. Četkica će prognati ovog vođu koji zamućuje univerzum pathosa tim prostaštvom, delovanjem.

Dvostruko i oprečno paljenje ga izbacuje i potiskuje prema nama raskoši najsleplje strasti, straha. Desno, u punoj svetlosti, jedna žena se satire uz okno-granicu. To nam nalaže ptičija perspektiva. To je početak slike; nemoguće je to zanemariti i ići dalje. Pre svega, mi ćemo posmatrati ovu lepezu svih vidljivih kvaliteta - svetlost i formu, boje, reljef; mi ćemo zamisliti u istom objektu gustoću i težinu ovog lepog plavog tela. A zatim, mi ćemo preći preko razređenog bića, pustinje, po dijagonali, da bismo dospeli do mesta neobične borbe. S desna na levo i od prvog do poslednjeg plana: takav je sadašnji putokaz.

(Telegraf.rs)