Čukur česma: Svedok tužne sudbine dečaka čija žrtva nije ostala uzaludna

Vanđel Toma je zaveštao određenu svotu novca za podizanje spomenika posvećenom napadu na malog Savu, a izradio ga je vajar Simeon Roksandić

Čukur česma, kao jedinstveni kulturno-istorijski spomenik, nosi mnogo više od vizuelne lepote kojom pleni. Ova istorijska znamenitost ima veliku sentimentalnu vrednost i svedok je kraja jedne epohe obeležene okovima robovanja Turcima, ali predstavlja i početak srećnijih vremena za Srbiju.

Preporučujemo

Uspomena na događaj koji se odigrao 15. juna 1862. godine, ostala je sačuvana u legendama koje su, sa kolena na koleno, prepričavane više od 150 godina i na taj način sačuvale od zaborava jedan od bitnijih događaja novije istorije Beograda, prenosi Presstiž.

Jednog uobičajenog letnjeg dana u Beogradu, izvesni majstor je poslao svog šegrta Savu po vodu. U poslepodnevnim satima, kada je vrućina natapala znojem čela svih radnika tadašnjeg Beograda, Sava Petković je došao na Čukur česmu da napuni svoj krčag. Međutim, tu se zadesilo nekoliko turskih vojnika koji su mislili da ovaj ponizni šegrt mora da im ustupi mesto i ljubazno dozvoli da utole žeđ.

Ali, zbog viševekovne turkse vlasti i nadobudnosti, mlađanom i iscrpljenom Savi se probudio otpor prema nepravdi, izazvan ovom bezazlenom situacijom. Na njegovo negodovanje, turski vojnik je naglo odgovario i udario Savu njegovim krčagom u glavu (ili po drugoj verziji legende ubada ga bajonetom), a mladić je pao pored česme i ostao da leži, onako kako je i prikazano na današnjoj skulpturi.

Na ovaj događaj ubrzo je reagovala patrola srpskih žandarma – što je dovelo do sukoba nakon kojih je stiglo pojačanje turskim vojnicima. Celu situaciju trebalo je da razreši Sima Nešić, koji se bavio tumačenjem zakona. Kada je Nešić poveo turske vojnike u policiju, jedan od njih je pokušao da pobegne i, uz oružanu podršku drugih turskih vojnika koji su se zadesili u blizini, ubio Simu Nešića, a uz njega i žandarma Đorđa Nišliju, dok je nekoliko žandarma bilo ranjeno.

Ovo je bilo okidač za opšta neprijateljstva i masovnu tuču između Srba i Turaka. Na vesti o ovome, knez Mihailo je reagovao iz Šapca, u kom se u tom trenutku nalazio, i izričito tražio od Turaka da napuste varoš. Nakon burne noći, sledeći dan je protekao mirno, kao zatišje pred buru koja se dogodila 17. juna 1862. godine.

Toga dana turske vlasti su reagovale radikalno i naredile bombardovanje sa tvrđave, čin koji je  srpski narod podigao na noge, ali i odneo oko 50 života i naneo nemerljivu štetu Beogradu. Nakon ovih događaja, u toku jula počinju pregovori o turskom napuštanju srpskih gradova. Ove pregovore su u Istanbulu vodili Rusija, Austrija, Francuska i Engleska. Doneta je sudbonosna odluka za Srbiju – Turci su bili dužni da napuste srpska utvrđenja.

Ovi događaji zaokruženi su velikom svečanošću na Kalemegdanu 6. aprila 1867. godine, kada je knez Mihailo ceremonijalno preuzeo ključeve Beograda.

Savremenik ovih okolnosti, Vanđel Toma, odlučio je da uspomenu na ono što se zbilo sačuva od zaborava i u tu svrhu je svojim testamentom zaveštao određenu svotu novca za podizanje spomenika posvećenom napadu na malog Savu. Kao model za skulpturu služio je trinaestogodišnji Vlastimir Petković, a izradio ju je čuveni skulptor Simeon Roksandić.

Autor je izneo ovaj predlog opštini grada i, uz konsultovanje sa arhitektom Dubivojem iz Tehničke uprave, izradio nacrt, koji je docnije poslao opštini. Spomenik sa skulpturom na mermernom postamentu i sa bazenčićem, gde se slivala voda iz krčaga, povezan je na vodovod i kanalizaciju i završen je tek 1931. godine.

Zbog svoje kulturne i istorijske važnosti, i duha nekadašnjeg Beograda, Čukur česma je 1965. godine proglašena spomenikom kulture od velikog značaja i ostavljena da svedoči o tužnoj sudbini jednog dečaka, čija žrtva nije ostala uzaludna.

(Telegraf.rs)