Kad zumirate ovu Mona Lizu, otkrićete neverovatne sitne crteže po njoj: Japanac napravio remek-delo

Delo „Mona Liza“, italijanskog slikara Leonarda da Vinčija, jedno je od onih koja su najčešće reprodukovana i reinterpretirana kroz istoriju, ali nikada na način kako je to uradio japanski umetnik Keita Sagaki

Iz daljine, Sagakijeva replika izgleda kao crtež u tehnici tuša i pera. Međutim, pažljiviji pogled izbliza otkriva da je kompozicija sastavljena od stotina malenih strip karaktera. Tako se crtež psa nalazi na mestu Mona Lizinog obraza, dok se nasmejana mačka proteže duž njenog nosa. Skica planete Saturn, recimo, lebdi po površini Mona Lizinog čela.

Neki od korišćenih karaktera mogu delovati poznato poklonicima japanske anime i mange. I dok su svi crteži ovog umetnika originalni u tehničkom smislu, Sagaki priznaje da je njegov rad u velikoj meri inspirisan umetnicima i kolektivima poput Osamu Tezuke, Fuji Fujiko i studia Ghibli.

Spoj nespojivog

Mona Liza nije jedina slika nekog od starih majstora koju je Sagaki reprodukovao služeći se manga-inspirisanim likovima. Sagaki je pre ovoga već kreirao sopstvenu verziju Leonardove „Tajne večere“, Botičelijevog „Rađanja Venere“ i Hokusaijevog „Velikog talasa kod Kanagave“.

Sagaki je reprodukovanje poznatih dela u svom prepoznatljivom stilu započeo 2004. godine, videvši ga kao interesantan način da poveže umetnost zapadnjačke civilizacije sa manga i anime likovima koje je voleo kao dete.

- Dela zapadnjačke umetnosti i japanska umetnost sadrže u sebi mnogo protivrečnih koncepata. I dok zapadna umetnost nudi dubinu, moje figure su ravne. Čak i u mnogim slikama koje spadaju u japansku klasiku, perspektiva nije mnogo korišćena, objašnjava Sagaki.

Neobična fuzija remekdela zapadne umetnosti i japanske pop kulture donela je Sagakiju slavu i brojne poštovaoce širom sveta, a njegova umetnost prikazuje se na izložbama  sve do Nemačke i Portugala.

Trenutno, umetnik  priprema izložbu u Hong Kongu, koja će biti otvorena  tokom marta u galeriji „Fabrik“. Za tu priliku, Sagaki će prikazati seriju  reprodukcija baroknih dela među kojima su i replike Karavađovog „Dečaka sa korpom voća“, Vermerove „Devojke koja čita pismo kraj otvorenog prozora“ i Rembrantove „Žene koja se kupa u potoku“.

Kustos izložbe, Džejson Svejn (Jason Sveinn) veruje da naklonost prema Sagakijevim crtežima delom leži u načinu na koji on tretira mangu i anime kao ozbiljne umetničke forme.

- Sagaki je zapravo sanjao o tome da bude manga umetnik,  praveći crteže kao dečak u svom blokčiću. A onda je došao na ideju da bi mogao da pokuša da uradi nešto sa tim, da iskoristi ovu tehniku za radove koji bi mogli da dospeju u muzeje - rekao je Svejn u izjavi za CNN.

Samo jedna greška može uništiti čitav rad

Način rada ovog japanskog umetnika podrazumeva da on prethodno ne pravi skice i nacrte svojih dela već umesto toga, crta direktno na papiru korišteći tuš. Crteži variraju u dimenzijama, od onih u veličini A4 papira pa do radova širine čitavih 3 metra.

Budući da samo jedna greška može uništiti čitav rad, Sagaki ovome posvečuje veliku pažnju radeći ponekad na jednom delu i po godinu dana.

On je primer pravog japanskog umetnika. Pod tim mislim da je spreman da se osami u svom studiju i da tamo tiho i strpljivo crta uz neverovatnu fokusiranost -  kaže Svejn.

Ovakav pristup umetnosti, delom je inspirisan i interesovanjem za Budizam, otkriva Sagaki. Kao jednu od najranijih uspomena iz detinjstva, umetnik pamti posetu centru za meditaciju „Toga Meiso no Sato“ u japanskoj prefekturi Tojama gde je bilo izloženo nekoliko mandala – budističkih slika bogatog kolorita koje predstavljaju kosmos. Kao i Sagakijeva dela, mandale su sastavljene od sitnih pojedinačnih delova koji u kombinaciji kreiraju ukupnu sliku.

- Moj stil ima mnogo sličnosti sa mandalom - objašnjava Sagaki. I u jednom i u drugom slučaju reč je o slikanju sa veoma mnogo detalja. A za mene, crtanje kao kreativni proces, predstavlja neku vrstu meditacije, što je upravo i način kako mandala nastaje -  dodaje on.

Sa druge strane, Sagakijeva inspiracija je duboko povezana sa zapadnjačkom slikarskom tradicijom. Pri donošenju odluke koje od remek dela će reprodukovati, umetnik se služi striktno postavljenim kriterijumima, od kojih je najvažniji taj da delo bude čuveno i lako prepoznatljivo.

- Slika koju gotovo svako prepoznaje, u stanju je da izazove željeni efekat dvostrukosti, gde pri gledanju iz daljine deluje kao obična reprodukcija, dok pri pogledu izbliza otkriva  detalje anime -  pojašnjava Sagaki.

Umetnik takođe bira slike koje odražavaju jak kontrast, te je tako u situaciji da podešava gustinu svojih anime karaktera. Međutim, uprkos očiglednoj verodostojnosti njegovih reprodukcija, Sagaki priznaje da najčešće radi replike starih majstora bez da ih prethodno proučava.

- Tek za polovinu mojih reprodukcija sam prethodno gledao originale. Ali nakon što završim sa radom ja želim da ih vidim. Želim da vidim Mona Lizu -  zaključuje Sagaki.

(T.T.)