Zašto je Mikelanđelo oterao papu dođavola (2. deo): Kratke anegdote iz života velikih umetnika

Renesansa je bila fenomenalno vreme da se bude živ, posebno ako ste bili veliki umetnik, i posebno ako ste živeli u Italiji

Jedne olujne noći Mikelanđelo je poludeo, razbio sve modele u svom ateljeu, naredio slugama da se izgube, skočio na konja i odgalopirao iz Rima, kunući papu, jašući ka Firenci, van dometa Julija II. Negde na pola puta sustigli su ga papini poklisari, zapravo naoružana straža koja je imala zadatak da ga vrati u Večni grad, ali je, umesto pokornog, susrela besnog čoveka koji se još uvek nije smirio, koji je isukao mač i bio spreman da se bije sa njima. Ali oni nisu sa njim, pa su mu predložili da se pomiri sa Svetim ocem, da napiše poruku u kojoj mu se izvinjava; odbio je, rekavši im da poruče Juliju da ide dođavola.

Preporučujemo

Šta je bio uzrok tome? Mikelanđelo je to objasnio majstoru Đulijanu da Sangalu, papskom arhitekti, u pismu koje je poslao iz Firence 2. maja 1506. Naime, načuo je papin razgovor sa svojim ceremonijarom, u kojem je rekao da neće više ni paru da potroši na grobnicu na kojoj je Mikelanđelo radio prethodne dve godine; da sve bude gore, nije mu to otvoreno rekao, nego je Mikelanđelo kucao na papina vrata tražeći sredstva za nastavak radova, dobio nalog da se javi u ponedeljak, u ponedeljak da dođe u utorak, u utorak da dođe u sredu, u sredu da dođe u četvrtak, da bi u četvrtak bio izbačen iz palate. Ono što nije spomenuo u pismu je to, da je zvaničniku koji ga je ispratio, rekao: „Kažite papi da me od sada, ako me treba, potraži negde drugde“.

Tom pričom nastavljamo serijal tekstova sa anegdotama iz života najvećeg svetskog vajara drugog milenijuma, koji smo počeli prethodne sedmice. Naravno, Mikelanđelo i Julije su se pomirili, uostalom dve godine docnije počeo je sa oslikavanjem tavanice Sikstinske kapele, što je potrajalo četiri godine, ali se njihov neobični odnos nije izmenio: papa je bio privržen vajaru, smatrao ga je čak i bliskim prijateljem, ali istovremeno mu je bio i poslodavac, što nikada ne može da prođe bez trzavica.

Recimo, postoji priča da je Mikelanđelo došao kod Julija da traži deo honorara unapred, da bi mogao da ode kod svojih roditelja za ferije posvećene Svetom Jovanu. „Koliko dugo već radiš na kapeli moga ujaka?“, upitao ga je papa posle kraće pauze, ne pogledavši ga, misleći na Sikstinsku. „Vaša Svetost to zna bolje od mene. Radim već toliko dugo da ne znam ni koji je dan“, odgovorio je umetnik. „Ali zato znaš kad je Sveti Jovan“, rekao mu je papa.

„Cela moja porodica biće tamo — dobra je to prilika da ih vidim. Takođe, Vaša Svetosti, iskren da budem, treba mi odmor. Toliko slikanja naglavačke i s očima tako blizu tavanice počelo je da utiče na moj vid. Počinjem da se brinem da..“ počeo je Mikelanđelo, ali ga je Julije prekinuo: „Nije to ništa. Svi mi imamo bolove. Pitam se kad ćeš završiti kapelu. Možeš li mi reći?“ „Biće završena kad budem mogao“, odgovorio mu je Mikelanđelo suvo, na šta je papa zagalamio: „Oh, kad budem mogao, kad budem mogao“, i udario Mikelanđela štapom.

Ali u tom trenutku su im se pogledi susreli: vajar se nije mrdnuo, nije pokušao da izbegne udarac, i papa je shvatio da je preterao, i strašno se pokajao, setio se i onog bekstva koje je Buonaroti izveo kada se poslednji put naljutio, shvatio je i da ako ponovo ode neće imati ko da završi Sikstinsku kapelu, a nije želeo ni da izgubi prijatelja sa kojim se zbližio i koji je postao jedan od retkih sa kojima je mogao da razgovara kao sa čovekom. Mikelanđelo se povukao i otišao kući; nije ni pola sata prošlo, a papin dvoranin je došao sa velikom svotom novca, pet stotina kruna, čitavih stotinu više nego što je dobio za „Davida“. Nije poznato da li je to bio predujam za kapelu ili dar, ali se čini da Vazari misli da je bilo ovo potonje.

Inače je Mikelanđelo ljubomorno čuvao pristup Sikstinskoj kapeli tokom čitavog procesa i nije dozvoljavao da se uđe (mada se čini da to nije važilo za Julija II). Ipak, tokom jednog odsustva velikog majstora, koji je otputovao u Firencu, možda baš povodom ove proslave Svetog Jovana, slavni arhitekta Donato Bramante je namamio Rafaela da baci pogled, rekavši mu da nikoga tamo sada nema a da on ima ključ. Rafaelo se dvoumio, ali je radoznalost bila jača od obzira, posebno nakon što mu je Bramante kazao da sumnja u Mikelanđelovo slikarsko umeće (uostalom, nikada ranije nije slikao freske, morao je čak da unajmi druge slikare da mu objasne osnovne tehnike, nakon čega ih je izbacio napolje), te da je papa njemu, Rafaelu, trebalo da poveri taj posao. Ušli su u kapelu, provukli se kroz šumu skela i pogledali ka tavanici.

Zanemeli su.

Omađijani, ćutke su hodali i gledali čudo koje im se nadnosilo nad glavama, i popeli se na skele kao u nekom najlepšem snu. Rafaelo nije bio ljubomoran zbog onoga što je video, samo je želeo da nauči, zbog čega se nekoliko puta vraćao i pravio crteže da bi ih kasnije proučavao. Kada se vratio u Rim, Mikelanđelo je primetio da je neko bio u kapeli, merdevine nisu bile tamo gde ih je ostavio, a bilo je i drugih znakova, i znajući da je samo Bramante imao ključ, proklinjao je svog ljutog neprijatelja, upravo onoga koji je papu ubedio da Mikelanđelu poveri rad na tavanici, nadajući se da će ovaj doživeti neuspeh. Tek je godinama kasnije, kada je video Rafaelovu fresku „Prorok Isaija“ u rimskoj bazilici Sant Agostino, koja je nastala pri kraju njegovog rada na tavanici, sabrao dva i dva. Čak mu je i čuvar rekao: „Ovaj ’Isaija’ izgleda kao da je tvoj“. „Zbilja“, odgovorio je Mikelanđelo, klimajući glavom.

Ni decenijama posle toga nije se veliki umetnik promenio. Nakon što ga je papa Kliment VII angažovao da na zidu Sikstinske kapele izradi i fresku „Strašni sud“, Mikelanđelo je sa radom na tom projektu počeo tokom pontifikata njegovog naslednika Pavla III, u periodu 1536—1541., držeći se pravila da nikome ne dopušta pristup. Ali je Pavlov ceremonijar Bjađo da Čezena nekako doznao da se i na ovoj fresci nalazi mnogo aktova, pa je papi kazao da to više priliči zidu krčme nego papske kapele. Umetnik je za to čuo, i osmislio genijalan način da mu se osveti: stavio ga je među prokletnike tako što je demonu Minosu, koji stoji na vratima Pakla, dao njegov lik (ima magareće uši, a zmija mu proždire penis). Kada se ovaj požalio Pavlu, papa mu je rekao: „Bog mi je da vlast na nebu i na zemlji (aludirajući na Isusove reči Svetom Petru: ’...i što svežeš na zemlji biće svezano na nebesima, i što razdriješiš na zemlji biće razdriješeno na nebesima’; prim. nov.), ali ona ne dopire do pakla. Moraćeš da se pomiriš sa tim“.

Inače, pomenusmo skele u kapeli. One su bile konstrukcija, odozdo nagore, izum Mikelanđela koji nije hteo da koristi uobičajene skele koje su visile sa tavanice, da ne bi bilo rupa u zidovima. I za te skele se vezuje jedna anegdota, ako se tako može nazvati. Ono što će velikog španskog slikara Bartolomea Estebana Murilja koštati glave 1618. godine, tokom oslikavanja kapučinerske crkve u Kadizu, Buonarotija je izbacilo iz stroja na nekoliko sedmica. Naime, pao je sa skele dok je oslikavao jedan zid i ozbiljno se povredio, a pošto je bio sam, kao prebijena mačka se dovukao do kuće. Doktor ga je posetio tek nekoliko dana kasnije, i pomogao mu da se oporavi.

Nastaviće se...

(P. L.)