Ova Meštrovićeva figura savršeno opisuje sudbinu naroda: Izložena je sa još 40 impozantnih skulptura

Jedva velika Sfinga trebalo je, po zamisli umetnika, da se nađe u velikom Vidovdanskom hramu

Njene oči - prkosne. Usne - kao besno zgrčene. Lice sažima svu patnju i bol, ali hrabrost joj ne da da klone. Ponosna i stamena, odoleva vekovima, ali dovoljno je mistična da sakrije ono što sledi.

Da li cela sudbina srpskog naroda staje u ovu veliku Meštrovićevu sfingu? Baš takvu, skamenjenu, a živu, imali smo prilike da vidimo na tematskoj postavci o ovom velikom skulptoru u Narodnom muzeju. Izloženo je 40 skulptura Ivana Meštrovića iz zbirke Narodnog muzeja.

Jedva velika Sfinga trebalo je, po zamisli umetnika, da se nađe u velikom Vidovdanskom hramu i bude, kako je opisano u postavci u Narodnom muzeju - nemi svedok minulih vremena ili "zagonetka budućnosti srpskoga plemena".

A bila je tek 1912. godina. Od Vidovdanskog hrama, kao impozantne građevine u čast slavi i istorijisrpskog naroda i to na tako važnom mestu - Kosovu i Metohiji, ostala je samo zamisao ili - jedna maketa, koja je takođe izložena u Narodnom muzeju.

Da li je naša istorija ili, duh naroda, toliko živ, neuhvatljiv i neumoljiv, iskušavan i nestalan da nije mogla da se dogodi nijedna dovoljno duga epoha u kojoj bi se na miru podigao tako veličanstven hram ili je tu bilo i neodlučnosti, nedostatka novca, pa volje, menjanja mišljenja, brisanja planova... To više nema ni veze sa Ivanom Meštrovićem.

On je, kao jugoslovenski umetnik i to sa hrvatskih prostora u svoje vreme umeo i te kako da oseti taj duh, da oživi slavu srpskih predaka i pretoči je u radove, portrete epskih junaka Kosovskog boja, koji su, kao pojedinačna dela, ostali izvan velikog Hrama.

Maketa Hrama napravljena je 1912. godine, nakon što je Meštrović završio niz skulptura iz Kosovskog ciklusa.

Sfinga, mistična i zagonetna, još "ćuti" o tome kakva nam se sudbina kroji, ali na njenu "dušu" prošlosti dodata su do danas tri velika sloma - dva svetska i građanski rat.

Osporavan je u narodu, često. Možda je zaista bio "povlašćen" u to vreme kada su mu dodeljivani grandiozni radovi. Ali nesumnjivo je da su njegova dela do danas ostala simboli Beograda. Kako bi naša prestonica izgledala bez Pobednika? Možete li da zamislite prilaz tvrđavi bez Spomenika zahvalnosti Francuskoj? A postoji još jedna, manje zapažena skulptura na Kalemegdanu: Anđeo smrti.

Naravno, tu je i spomenik Neznanom junaku na Avali.

Spletom okolnosti "Pobednik" nije završio na momumentalnoj fontani na Terazijama, već skrajnut, na tvrđavi sa pogledom na Savu. A onda, njegova "moć" je rasla. I eto ga danas u raznim mini-verzijama, na svakoj gradskoj suvenirnici. A jedan Meštrovićev izlivak Pobednika našao se i pred nama - takođe kao deo ove postavke.

Ima nečeg sličnog u njemu i onoj Sfingi. Ali, njegov izraz lica više je ponosan nego prkosan, on je slobodan, ali ipak ne potpuno spokojan. Namučen je, ali ne i slomljen.

Mnogo više sličnosti ima između Pobednika i portreta srpskih junaka, čija se snaga i hrabrost dramatično ističu u radu. U poređenju sa njima Pobednik je tanan i nežan.

Isti taj grbav, visok grbav nos i istureno čelo krase i mnoge druge skulpture. Portret Miloša Obilića, pored toga ima i naglašenu snagu, koja se ogleda u kosi - ona se uzdiže, kao u letu. Uvučene, smrknute oči i koščate crte lica, namršteno čelo, to je junačka moć satkana umetnikovim rukama.

A Marko Kraljević? Još grublje crte lica, bujna kosa, upadljivo širok vrat, moćni brkovi i opasan pogled. Dok se približavate, ne možete da ne osetite tu veličinu.

Toliko živo je umeo da prikaže osobine, da su kod slepog guslara, zapravo, najizraženje upravo sklopljene oči.

Potpuno drugačije je, međutim, Meštrović video Banović Strahinju. Tu nema dubokog, zamišljenog pogleda, samo mišićav torzo, nešto poput Mikelanđelovog Davida.

A onda, suprotnost - okrenete li se na drugu stranu i pogledate Malu udovicu videćete povijenu, sitnu ženu, ali snažnu iznutra.

Sa koliko je nežnosti vajao ženska lica vidi se na portretu umetnikove žene i majke. Ona ima tanane crte lica, nežne, ali zrele, a u isto vreme je skrušena. Poput svetice ona ispod vela krije lice koje pruža spokoj i sigurnost.

A supruga - obla i nežna, oličenje je prave ženske lepote.

Pažnju nam je privukao i Meštrovićev autoportret. Mršava, sitna glava, u neprirodnom položaju, sa znatiželjnim, oštrim pogledom, koji kao da je uperen u neki tek završen rad. Kao da odmerava tek isklesani kamen.

(Mateja Beljan)