Impresivna kolekcija kneza Pavla nije tačno prikazana u "Senkama nad Balkanom": Ovo su njene tajne

"Portret devojke s preslicom" Jozefa Ferenca Milkea iz 1846.

Dok pokušavaju da razotkriju zavere, vole, pucaju, varaju, iza junaka serije "Senke nad Balkanom" vise reprodukcije nekih vrlo poznatih umetničkih dela. Od El Grekovog "Laokona" do tri visoka platna Tamare de Lempicke u stanu Maje Davidović, umetnost ima važnu ulogu da dočara Beograd onog vremena u našim očima, a i sama radnja se nekada vrti oko umetničkih dela (što Meštrovićev Spomenik neznanom junaku, između ostalog, jeste).

No, da li su ova umetnička dela zaista tada ili ikad bila u Srbiju, u privatnom ili državnom vlasništvu? Da li je scena na početku druge sezone "Senki", kada knez Pavle Karađorđević i general Živković šetaju Belim dvorom, dok oko njih sluge raspakuju i izlažu slike, bila moguća? Stručnjaci kažu da odgovor nije tako jednostavan.

- Važno je na ovom mestu naglasiti dva pravca nabavke umetničkih dela kada je reč podjednako i o knezu Pavlu Karađorđeviću, koji je nesumnjivo bio najveći kolekcionar i najbolji poznavalac umetnosti u kraljevskom domu Karađorđevića, i o kralju Aleksandru I. To je, naime, jedini način da pravilno razumemo šta je privatna, a šta državna svojina. Jedan deo umetničkih dela je nabavljan za privatne potrebe, odnosno uređenje dvorova na Dedinju i drugih rezidencija kraljevske porodice, a drugi sa idejom stvaranja zbirki prvo pri Muzeju savremene umetnosti, koji je knez Pavle osnovao 1929. godine, a da bi nekoliko godina kasnije bio spojen sa ondašnjim Istorijsko-umetničkim muzejom (jedno od imena koje je Narodni muzej nosio tokom vremena) u cilju osnivanja Muzeja kneza Pavla -  kaže za Telegraf.rs Tamara Ognjević, istoričarka umetnosti i direktorka Artis centra iz Beograda.

Ona naglašava  da Muzej kneza Pavla, bez obzira što je nosio njegovo ime, nije bio knežev privatni već državni muzej.

- U tom kontekstu je El Grekov "Laokon", koga vidimo u seriji, privatna akvizicija kneza Pavla i od momenta nabavke 1934. godine, pa sve do prodaje Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu nakon Drugog svetskog rata, gde se i danas nalazi, bio je u ličnom kneževom vlasništvu. Za razliku od ovog čuvenog dela majstora grčkog porekla koji je život proveo i svoja najveća dela stvorio u Španiji, Moneova "Katedrala u Ruanu" je nabavljena za Muzej kneza Pavla 1939. godine iz sredstava dobijenih prodajom ulaznica za muzej, sve vreme se nalazila u muzeju i danas je jedno od najznačajnijih dela zbirke strane umetnosti Narodnog muzeja u Beogradu.

Kako dodaje, El Grekov "Laokon" i Moneova "Katedrala u Ruanu" nisu se mogli naći na Belom dvoru 1934. godine, kako nam je to prikazano u drugoj sezoni serije "Senke nad Balkanom", najmanje iz tri razloga.

- Prvi je da Beli dvor 1934. godine ne postoji! Njegova gradnja je započela 1934. godine, a knez Pavle se u njega uselio sa porodicom 15. marta 1936. što pouzdano znamo iz dnevnika kneginje Olge. Potom, "Laokon" pribavljen posredovanjem istoričara umetnosti Keneta Klarka, dugogodišnjeg direktora Ašmolean muzeja u Oksfordu i Nacionalne galerije u Londonu, nije stigao u Beograd pre kraja 1935. godine, što znamo iz Pavlove prepiske s Klarkom, koji je i posredovao u ovoj kupovini. I naposletku - Moneova slika je nabavljena 18. februara 1939. na aukciji za iznos od 197.000 francuskih franaka, obezbeđen prodajom ulaznica za Muzej kneza Pavla. Sasvim sigurno nikada nije unesena u Beli dvor. I zašto bi? Knez Pavle je jasno razlikovao ono što je njegovo privatno vlasništvo u odnosu na ono što je vlasništvo muzeja, odnosno države, čak i kada je reč o delima koje je on lično poklonio muzeju, a tu govorimo o najmanje nekoliko desetina umetničkih predmeta, u prvom redu slika.

- Dodala bih još jedan detalj vezan za sam način prezentacije tih dela u seriji - tako skupocene slike sasvim sigurno nisu bile bez adekvatnih ramova. Taj važan detalj je bitno umanjio vizuelni utisak, a ako ćemo da idemo u finese - u času kad je knez Pavle nabavio "Laokona" neke od figura su imale naknadno naslikane drapere (istorija umetnosti je puna tih moralističkih “intervencija “- uzmimo samo Mikelanđelov "Strašni sud" u Sikstinskoj kapeli kao primer), koji su kasnijom restauracijom uklonjeni.

Knez Pavle - strastveni kolekcionar i poznavalac umetnosti

Kako Ognjevićeva kaže, knez Pavle je od detinjstva pasionirano sakupljao umetničke predmete.

- Kao potomak čuvene ruske porodice Demidov nasledio je taj umetnički "nerv" od svog pradede Anatola Nikolajeviča Demidova i svog dede Pavla Pavloviča Demidova. Obojica su bili strasni kolekcionari i ljudi dovoljno bogati da sebi mogu da priušte dela majstora kakvi su Rembrant, Ticijan, Delakroa, Džon Sardžent Singer ... da pomenem samo neke. Na temelju zbirke Anatola Nikolajeviča, koji je inače bio Napoleonov zet, osnovana je Valas kolekcija u Londonu, a umetnička dela iz kolekcije Demidovih, koji su najveći deo života proveli na svojim imanjima u Firenci i nedalekom Pratolinu, danas se nalaze u kolekcijama Luvra, Umetničkog instituta u Čikagu, Nacionalne galerije u Londonu, Ermitažu… Knez Pavle je brojna leta proveo na imanju Demidovih u Italiji i imao je priliku da svoj ukus fromira u jednom izrazito umetničkom okruženju.

- Izvesno je da je njegova strast prema umetnosti začeta upravo tokom boravka u kući njegove tetke i pomajke princeze Marije-Moine Demidove Abamalek Lazareve. Iz tog izvora dolaze i sredstva kojima je knez Pavle nabavljao umetnička dela za svoje privatne potrebe, jer on je jedan od naslednika Demidovih, a njegov ujak Elim Demidov, koji inače nije imao decu, predstavljen je u svoje vreme, uoči Velikog rata, najbogatijim čovekom na svetu, prema izveštaju američkog "Fajnanšal tajmsa".

- Pavle lično je El Grekovog "Laokona" smatrao svojom najvrednijom akvizicijom, ali u njegovom privatnom posedu, kroz dostupnu građu, mi vidimo i Ticijanov "Portret nepoznatog" - sliku za koju je sam knez tvrdio da je toliko lepa da bi mogao pored nje život da provede, "Šumski požar" Pjera di Kozima, Pusenove slike "Venera i Adonis" i "Mistični predeo sa tri monaha", "Portret mladića u crnom" Jakopa Palme Starijeg ...  moglo bi se nabrajati satima, jer je reč o značajnoj i izuzetno vrednoj kolekciji dela likovne umetnosti. Knez je, takođe, imao poseban afinitet prema primenjenoj umetnosti. Otuda i jedinstven porcelan iz Sevra, odnosno takozvana Bufon kolekcija, koja se i danas nalazi u trpezariji Belog dvora, a koju je on nabavio. Da ne pričamo o nameštaju i izuzetnoj kolekciji knjiga, među kojima su brojna bibliofilska izdanja koja se čuvaju na Dedinju.

Mi u istoriji, među našim vladarima, nemamo rafiniranijeg i većeg kolekcionara kada je reč o privatnoj kolekciji, niti briljantnijeg muzeologa kada je reč o akvizicijama i za Muzej savremene umetnosti i za Muzej Kneza Pavla, od kneza Pavla Karađorđevića, naglašava istoričarka umetnosti.

- On je bio strastveni ljubitelj i izuzetan poznavalac umetnosti, ono što mi u istoriji umetnosti prepoznajemo kao ličnost sa umetničkim instiktom. Svakako je važno naglasiti da je knez Pavle u toj svojoj velikoj pasiji imao, s jedne strane, izuzetne prijatelje i savetnike, svetski poznate istoričare umetnosti Bernarda Berensona i Keneta Klarka,  i, s druge, vrhunskog partnera i saveznika - dr Milana Kašanina, istoričara umetnosti, direktora oba kneževa muzeja, retkog znalca, jednog od onih ljudi iz moje struke koje krasi i veliko znanje, ali i fantastičan talenat kada je reč o razumevanju funkcije muzeja i prepoznavanju novih umetničkih tendencija. Neki unutrašnji glas mi kaže da pre svega Kašaninu možemo da zahvalimo na toj Moneovoj "Katedrali u Ruanu", jer, istražujući umetničke afinitete kneza Pavla, gotovo sam sigurna da to nije slika koju bi on lično kupio. Knez je, kada je reč o ukusu, uvek bio mnogo tradicionalniji, mnogo konzervativniji.

Slika koju imamo o knezu Pavlu posledica je Čerčilovih napada 

Tamara Ognjević poslednjih godina sarađuje sa knjeginjom Jelisavetom Karađorđević i proučava umetničku građu koja je u njenom posedu. Upitali smo je šta misli o načinu na koji je knez Pavle prikazan u seriji.

- Moram da kažem da sam sa velikim interesovanjem gledala upravo te epizode u kojima je knez Pavle predstavljen u seriji, budući da već tri godine istražujem građu i umetničke predmete u posedu Jelisavete Karađorđević, kneževe kćeri, i u izvesnom smislu sam u jednoj vrsti kontinurianog metafizičkog "dijaloga" sa knezom. Pre svega, moram da kažem da je fizička sličnost glumca Radovana Vujovića, koji igra kneza, sa samim knezom - izvanredna!

- S druge strane, sam lik su scenaristi oblikovali onako kako ga decenijama predstavlja ovdašnja istoriografija - kao blaziranog, uštogljenog i od naroda, ali i porodice otuđenog ljubitelja umetnosti. Jednu vrstu renesansnog princa iz evropskih, buržuaskih salona. Priznajem da me je to malo razočaralo, jer nakon svega što sam o knezu pročitala, te sve njegove prepiske i opažanja i prijatelja i neprijatelja, moj utisak je bitno drugačiji. Knez je, pre svega, bio izuzetno duhovita, šali sklona osoba. Pričljiv, spontan, vrlo šarmantan i nasmejan. I za mene su ovo bila zamalo pa neverovatna otkrića, budući da sam odrasla na predstavama o knezu Pavlu kakvim ga i serija prikazuje.

- Naravno, serija je igrana, nije dokumentarac, i njeni autori uživaju sve moguće umetničke slobode da po sopstvenom nahođenju i dometu ličnog talenta saobraze i priču i ličnosti koje su njeni akteri, ali kažem pomalo sam se nadala da ćemo ipak videti jednog mnogo autentičnijeg kneza Pavla. Bližeg njegovom stvarnom istorijskom liku koji se bitno razlikuje od načina kako ga je predstavljala socijalistička istoriografija, odnosno onoga kako je Čerčil nastojao da ga diskredituje u nemilosrdnoj medijskoj kampanji koja je protiv njega vođena u Britaniji i 1941, ali nije prestala ni u prvim poratnim godinama.

- Knez Pavle je s jedne strane, sticajem životnih okolnosti, doveden u tako tešku situaciju kakvu je gotovo nemoguće opisati, a nekmo li zamisliti. Nasledio je jedan, da tako kažem, ambiciozan, a neodrživ politički projekat koji je života koštao kralja Aleksandra I. Uporedo, on je kao ljubitelj umetnosti smatrao da tu svoju ljubav treba da podeli s drugima i nećemo ni najmanje pogrešiti ako ga vidimo kao avangardnog muzeologa, budući da je smatrao da umetnost i kulturno nasleđe treba da budu dostupni svima!

- Osnivač je prvog Muzeja savremene umetnosti na Balkanu u trenutku kada ovdašnja scena kuburi sa izlagačkim prostorima, i kada u to vreme najznačajnija muzejska ustanova - Istorijsko-umetnički muzej smatra da treba da se isključivo bavi istraživanjem i sakupljanjem, odnosno čuvanjem kulturnih dobara. Knez je u jednoj takvoj sredini, uz sva protivljenja struke, uspeo da stvori dva ozbiljna muzeja, da na temelju svojih poznanstava i društvenog statusa obezbedi značajne akvizicije, i da zajedno sa Kašaninom organizuje izuzetne, fantastično posećene izložbe. Odlično je razumeo ulogu kulture i kulturne diplomatije kao okosnica prezentacije jedne ozbiljne države, a naročito važnost muzeja kao prostora širenja znanja, razvijanja ukusa, kao civilizacijski instrument kulturne nadgradnje čitavog naroda. Sa tog stanovišta, knez Pavle je zaista retka, avangardna pojava čak i na široj evropskoj kulturnoj sceni svog vremena, jer je u najegzaktnijem smislu te reči moderan muzeolog, koji razume potrebe najšire publike, a ne renesansni princ koji smatra da je muzej namenjen isključivo društvenoj eliti.

Platna iza Maje Davidović i lude 1920-e

U stanu Maje Davidović vidimo nekoliko čuvenih, možemo slobodno reći ikoničnih slika velike umetnice ere art dekoa, Tamare de Lempicke, kaže Ognjevićeva.

- U kadru kojim dominira Goran Bogdan kao harizmatični Mustafa Golubić, iza njegovih leđa je "Portret madam M", odnosno portret supruge Andrea Žana Morijoa, koji je umetnica naslikala 1932, a koji se u posedu ove porodice nalazio sve do 1965. Ova slika je bila, a i sada je u posedu privatnih kolekcionara. Poslednji put je prodata na aukciji kod "Kristija" u Njujorku 1989. godine za impresivnu sumu od 8 miliona dolara.

- U kadru u kojem razgovaraju Marija Bergam kao Maja Davidović i Mustafa Golubić, iza Majinih leđa vidimo još jednu čuvenu sliku de Lempicke - "Portret Ire P" iz 1930. Ira Pero je bila bliska prijateljice, a neki kažu i ljubavnica Tamare de Lempicke, koja je naslikala više njenih portreta, međutim ovaj sa belim kalama i crvenim šalom je nesumnjivo najpoznatiji. Nalazio se sve do 1972. u posedu same Ire Pero. Na kratko je bio u pariskom Muzeju Luksemburg, a potom ponovo u privatnoj kolekciji.

- I naposletku, desno od Golubića, vidimo izvesno jedno od najpoznatijih dela Tamare de Lempicke "Devojku sa rukavicama", naslikanu 1929/1930. godine. Ova slika, prvobitno otkupljena od pariskog Muzeja Luksemburg 1931. godine, danas se nalazi u Nacionalnom muzeju moderne umetnosti u Centru Žorž Pompidu u Parizu. Nije mi u znanju da se ijedno delo ove čuvene slikarke, prve likovne umetnice- ikone društvenog života ludih dvadesetih godina minulog veka, ikada nalazilo u Beogradu, niti bilo gde u bivšoj Jugoslaviji. Inspirisala je neke od ovdašnjih umetnika, a dobro pamtim portret Isidore Bjelice koji je, ako se ne varam, ranih devedesetih naslikao Kosta Bunuševac po uzoru na "Portret vojvotkinje od La Sala" Tamare de Lempicke iz 1925. godine.

- Rekla bih da se iza leđa Maje Davidović u njenoj kancelariji nalazi slika Žorža Braka "Boca i ribe", nastala 1910-1912. godine u njegovoj kubističkoj fazi. Slika se vidi samo delimično, pa je ovo pretpostavka. To je vreme kada su Pikaso i Brak jako puno radili zajedno, pa je i za dobre poznavaoce ovog perioda u stvaralaštvu dvojice umetnika često teško da razluče šta je ko slikao. Ako sam u pravu, ova Brakova slika nikada nije bila u Beogradu. Otkupio je 1961. londonski Tejt i u Engleskoj je i danas.

- Dodala bih, naposletku, i kao gledalac i kao istoričar umetnosti, da razumem naum autora serije “Senke nad Balkanom” da u vizuelnom smislu daju jednu specifičnu, svetsku dimenziju svojoj priči korišćenjem poznatih dela svetske umetnosti u okviru scenografije. Istovremeno mi je žao što namesto Lempicke ne vidimo na tim zidovima na primer Šumanovića, odnosno njegova dela iz kubističke ili art deko faze, te slike drugih ovdašnjih uglednih slikara koje su postojale u epohi kojom se serija bavi, a danas se mogu videti u istorijskim zdanjima i domaćim muzejima. Meni lično bi to bilo neuporedivo zanimljivije i nesumnjivo autentičnije, jer kada je reč o filmovima koji spajaju istorijske činjenice sa onim izmaštanim tačnost onog istorijskog dela daće uverljivost i onom koji je plod mašte talentovanog scenariste.

(Dunja Savanović, d.savanovic@telegraf.rs)