Žeromov „Dvoboj posle maskarade“ ostaće večita misterija: Kratka priča iza velikog umetničkog dela

Pred vama je jedno od neobičnijih ostvarenja na koje čovek može da nabasa, zbog svoje scenografije i kompozicije, veličanstvenosti i melanholičnosti prizora sivog, maglovitog jutra u Bulonjskoj šumi, čije je tlo pokriveno snegom, zbog pobednika koji maskiran u Indijanca odlazi u ništavilo, i gubitnika, koji maskiran u lika iz komedije del arte, umire okružen prijateljima

Žan-Leonom Žeromom (1824—1904), jednim od glavnih predstavnika francuskog akademizma, učenikom Žak-Luja Davida, čija su slikarska ostvarenja, posebno ona inspirisana klasičnom mitologijom, antikom i Orijentom, praktično ušla u domen opšte kulture, posebno u Francuskoj — već smo se bavili u rubrici „Kratka priča iza velikog umetničkog dela“, kada smo pisali o njegovoj slici „Istina izlazi iz bunara (naoružana svojim bičem da izbatina čovečanstvo)“.

Preporučujemo

U pitanju je slikar od velike važnosti za istoriju, kako francuskog tako i evropskog, što znači svetskog, slikarstva, čija se dela ubrajaju u ono najbolje što je nastajalo u devetnaestom stoleću: „Borba petlova“ (1846), „Diogen“ (1860), „Napoleon u Egiptu“ (1863), „Poslednja molitva hrišćanskih mučenika“ (1863—1883), „Molitva u Kairu“ (1865), „Mladi Grci u džamiji“ (1865), „Tržnica robova“ (1866, dve verzije), „Smrt Cezara“ (1867), „Bašibozuk“ (1869), „Molitva u džamiji“ (1871), „Pollice Verso“ (1872) (kultna slika koja prikazuje gladijatorsku borbu u Koloseumu, koja je nadahnula Ridlija Skota pre snimanja „Gladijatora“), „Prijem Velikog Konde u Versaju“ (1878), „Tulipansko bezumlje“ (1882), „Veliki bazen u Bursi“ (1885).

Dakako, i slika „Dvoboj posle maskarade“, ulje na platnu, veličine 39,1 sa 56,3 centimetara, koja je nastajala u periodu 1857—1859, koju smo izabrali za današnju temu. Radi se o jednom od neobičnijih ostvarenja na koje čovek može da nabasa, zbog svoje scenografije i kompozicije, veličanstvenosti i melanholičnosti prizora sivog, maglovitog jutra u Bulonjskoj šumi, na čijem tlu, koje je pokriveno snegom, leže mač i razbacano perje.

Desno na slici, pobednika dvoboja, obučenog u kostim severnoameričkog Indijanca, prati njegov sekundant, obučen kao arlekin (lik iz komedije del arte), dok ih magla već počinje da pokriva, pa izgleda kao da stupaju u ništavilo dok se kreću ka svojoj kočiji koja se nazire u pozadini. Ali oni nisu glavni predmet slike, glavni predmet se nalazi levo, tamo gde se odvija drama: čovek maskiran u pjeroa (takođe lik iz komedije del arte) leži i očigledno smrtno ranjen umire, okružen trojicom prijatelja. Jedan od njih, maskiran u mletačkog dužda, pokušava da zaustavi krvarenje, i obraća mu se sa namerom da ga spreči da izgubi svest, dok mu telo pridržava čovek u kostimu vojvode od Giza a glavu čovek u kostimu domina.

Žerom je, od bezbroj načina na koje je mogao da poređa likove, uvek uspevao da izabere jedinstveni, zapanjujući, potresni i upečatljivi način, koji posmatrača ne može da ostavi ravnodušnim, koji, može se reći, uzdiže i uzburkava dušu: slučaj „Dvoboja posle maskarade“ možda je najbolji primer toga. Živopisnih boja, koje je inače koristio, ovde nema, sem bledocrvene haljine dužda koja razbija inače neutralno toniranu sliku, dužda čija nam ruka perfektno vodi pogled na maloj crvenoj mrlji na belom kostimu, tački u kojoj je došlo do uboda mačem.

Sve u ovoj sceni je bizarno: okruženje u kome se nalaze, pobednik koji se uopšte ne ponaša kao da je pobedio, raskošni kostimi likova iz tradicionalne komedije del arte nasuprot krvavom sukobu sa očigledno smrtnim ishodom, konačno, ideja da su se pjero i američki domorodac mačevali nasmrt, što smrti daje komičnu dimenziju, možda čak i ismeva naše preozbiljno shvatanje života i njegovog kraja.

Tu je, naravno, i pitanje na koje nikada nećemo dobiti odgovor: šta se to desilo na maskaradi pa je do dvoboja uopšte i došlo? Vrlo je verovatno da se događaj odigrao u šesnaestom ili sedamnaestom veku, što je zaključak koji se nameće zbog izbora oružja, pa su stoga akteri na slici izvesno ljudi aristokratskog soja, jer niži staleži sebi nisu mogli da priušte ni ovakve kostime niti takvu razonodu, a buržoaski sloj još uvek nije razvio rafiniranost i nije počeo da oponaša vlastelu.

Znači li to da je maskarada bila na dvoru? Možda je Žerom na umu imao konkretne istorijske ličnosti i neki konkretni događaj, koji je simbolično prikazan dvobojem posle „maskarade“, koja sama može simbolisati politiku kao takvu? Možda kostim vojvode od Giza — čoveka koji je 1588. ubijen u atentatu od strane telohranitelja kralja Anrija III, nakon što je noć proveo sa svojom ljubavnicom, Šarlotom od Sova, inače najuspešnijom špijunkom kraljice-majke Katarine Mediči — nije tek tako ubačen, možda nije slučajan? Možda je to zaista vojvoda od Giza, a ne neko maskiran u njega?

Inače, original „Dvoboja posle maskarade“ danas se čuva u Muzeju Konde, koji je smešten u zamku Šantiji, u Pikardiji, ali postoje barem dve zvanične replike koje je izradio sam Žan-Leon Žerom, jedna u sanktpeterburškom Ermitažu a druga u baltimorskom Umetničkom muzeju „Valters“.

(P. L.)