Ko je Nikolaj Rerih, slikar čijih će 7 dela Srbija menjati za stranicu Miroslavljevog jevanđelja?

Iza njega je ostalo oko 7.000 slika, napisao je i oko 30 književnih radova, a više puta je bio konkurent za Nobelovu nagradu

Vest da će Srbiji, posle gotovo dva veka, biti vraćena 166. stranica Miroslavljevog jevanđelja, a da će Srbija zauzvrat Rusiji dati sedam slika čuvenog Nikolaja Reriha, pobudila je interesovanje za slikara koji u svojoj rodnoj zemlji ima kultni status.

Sporazum o primopredaji 166. stranice Miroslavljevog jevanđelja potpisali su danas ruski i sprski zvaničnici prilikom posete ruskog premijera Dmitrija Medvedeva. Dugoočekivana stranica nalazi se u Nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu, a sedam slika ruskog umetnika Nikolaja Reriha, s kraja 19. i početka 20. veka, koje će Srbija dati zauzvrat, čuvaju se u Narodnom muzeju u Beogradu.

Preporučujemo

Primopredaja bi trebalo da se dogodi do kraja godine, a čuvani slikar i njegova dela sada još više intregiraju javnost.

Naime, u Moskvi naredne godine treba da bude otvoren muzej koji će nositi ime Reriha, slikara koji je značajan i kao mislilac i filozof, poput Ilje Repina, a cene njegovih ulja na platnu kreću se od 40.000 dolara. Sve slike koje poseduje Narodni muzej, među njima je i slika “Gosti iz inostranstva”, nabavljene su legalnim putem i nisu nikada izlagane, piše portal Mediasfera.

IZA NJEGA JE OSTALO 7.000 SLIKA

Biografija Nikolaja Konstantinoviča Reriha (1874-1947) podseća na scenario za avanturistički film sa začinom misticizma i prožet umetnošću. Postigao je veliki uspeh kao slikar, scenograf, mistik, pisac, arheolog, putnik koji je obišao ceo svet, a njegove filozofske ideje zasnovane na istočnom učenju presudno su uticale na razvoj Nјu ejdž pokreta u Rusiji. O aktivnostima Reriha na našim prostorima do skoro se znalo veoma malo.

Iza njega je ostalo oko 7.000 slika od kojih se mnoge nalaze u poznatim galerijama i muzejima širom sveta. Napisao je i oko 30 književnih radova, a više puta je bio konkurent za Nobelovu nagradu. Nosilac je više svetskih odlikovanja i priznanja, među kojima je i Orden Svetog Save. Bio je vitez ruskog ordena svetog Svetislava, svete Ane i svetog Vladimira, vitez francuske Legije časti, vitez švedskog kraljevskog ordena Polarna zvezda.

Rođen je u porodici poznatog peterburškog notara Konstantina Fjodoroviča i Marije Vasilјevne Kalašnjikove. Konstantin se družio sa poznatim naučnicima i profesorima, uklјučujući i Dmitrija Mendelјejeva. Od malih nogu, mali Nikolaj se zanima za slikarstvo, arheologiju, istoriju i kulturno nasleđe Rusije i Istoka. Veliki uticaj na formiranje mladog umetnika i filozofa u duhovnom smislu imali su pisac Lav Tolstoj i otac Jovan Kronštatski koji je bio čest gost u domu Rerihovih. Mnoga dela Nikolaja Reriha posvećena su istoriji Rusije.

Između dva rata, Nikolaj Rerih i njegova supruga Jelena intenzivno su nastojali da uspostave mrežu međunarodnih kontakata i da osnuju što više organizacija preko kojih bi širili svoje ideje. Sredinom tridesetih godina bilo je preko sedamdeset organizacija s imenom Rerih u Evropi, Aziji i obe Amerike. Njihova osnovna misija je bila kultura, ali sa izučavanjem agni joge u pozadini.

Kako se navodi, bio je zaljubljenik u okultizam, a spominje se i njegov aktivizam u masonskim ložama.

Nemanja Radulović u naučnom radu "Rerihov pokret u Kraljevini Jugoslaviji" (Godišnjak Katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima za 2016) navodi da je Rerih imao jasnu želju da pridobije ljude na najvišim položajima pa je "stekao niz uticajnih kontakata na visokim mestima, poput Ruzvelta, američkog ministra poljoprivrede Volasa, primio ga je francuski predsednik, uspostavio je kontakte sa papom i belgijskim kraljem te obezbedio finansijsku podršku za planove, od kojih su najznačajnije dve ekspedicije u Centralnoj Aziji.

S druge strane, rerihovski pokret naišao je i na neprijateljstvo, naročito kod konzervativnijih ruskih emigranata, zbog dvosmislenih veza Reriha sa sovjetskom vlašću i zbog okultističkog karaktera agni joge koja nije mogla ostati sasvim skrivena. Ipak, sumnje za vezu sa obaveštajnim službama (sovjetskom, britanskom ili japanskom, u zavisnosti od strane koja ga je sumnjičila), zatvarale su mu neka vrata i pravile probleme, piše magazin Vreme.

Kako se navodi, pozivnicu za otvaranje muzeja u Njujorku dobio je i Gavro Manojlović, predsednik Jugoslavenske akademije nauka i umetnosti u Zagrebu. Manojlović se o Rerihu raspitao kod Ivana Meštrovića, koji je bio u kontaktu sa njim, pa je tako i došlo do Rerihovog primanja kao počasnog člana u JAZU (Radulović pominje da je Rerih iskoristio ovaj izbor da zamoli i za počasni doktorat Zagrebačkog sveučilišta za sina Jurija, što je Manojlović morao ljubazno da otkloni), i do poziva da poseti Jugoslaviju 1934. godine. Međutim, on je aprila te godine krenuo na drugu ekspediciju po Centralnoj Aziji.

Prema Radulovićevom istraživanju, osim ulja na platnu "Slovenska zemlja" od Reriha je nabavljeno još slika, čiji tačan broj i sudbinu nije jednostavno utvrditi. Zahvaljujući kralju na pozivu da poseti zemlju, Rerih je ponudio svoje slike muzeju (današnjem Narodnom), od deset do dvadeset, uz zahtev za zasebnom izložbenom sobom, koja bi zapravo bila deo Rerihovog muzeja u Njujorku. Politika Rerihovog muzeja bila je da se slike daju pojedinim nacionalnim muzejima u svetu na trajnu pozajmicu (permanent loan exhibition), ostajući pravno vlasništvo muzeja u Njujorku, dok je muzej-primalac trebalo da obezbedi zasebnu sobu koja se nazivala ‘Sala Reriha’.

Rerih je 1932. predložio osnivanje odseka muzeja u Beogradu, s čim se saglasio kralj. Kada se spoje podaci, izgleda da je slika bilo trideset (ne računajući onu poklonjenu Dvoru). Godine 1932. u Dvor su stigle 24 slike. Zapisnik o prijemu potpisali su general Vojislav Vuković, upravnik Dvora, Vladimir Velmar-Janković, referent odseka za umetnost i književnost Ministarstva prosvete, i Milan Kašanin, kao kustos Muzeja kneza Pavla. Podsetimo da je od Historijsko-umetničkog muzeja odvojen Muzej savremene umetnosti, da su 1934. opet spojeni u jedan, koji je sledeće godine nazvan po knezu Pavlu. Slike koje su stigle u Dvor, predate su Kašaninu za Muzej savremene umetnosti. U Historijsko-umetničkom, gde je upravnik bio Vladimir Petković, takođe je bilo nekoliko slika.

Prema podatku iz arhive Narodnog muzeja, ministar prosvete doneo je 1933. odluku da se Historijsko-umetničkom muzeju preda četrnaest slika, da bi se uvećala kolekcija Reriha, ali Kašanin pominje dvadeset slika. Prema obaveštenju koje je dobio sam Rerih koju godinu kasnije, slike su prenete u Muzej kneza Pavla gde su bile u posebnoj sali, što je bila želja umetnika i kralja. Zatim je dogovoreno da se 13 slika pošalje u Prag, da bi se pomoglo Ruskom kulturno-istorijskom muzeju. Godine 1948. te slike su prenete u Sovjetski Savez, a danas se nalaze u Tretjakovskoj galeriji.

Ukratko, spiskovi slika se ne poklapaju. Pouzdano je da se u Beogradu nalazi sedam Rerihovih slika, da je 13 koje su bile u Beogradu prvo poslato u Prag pa zatim u Moskvu, i da ih je 10 u Zagrebu, izneo je u svom naučnom radu Radulović, prenosi Vreme.

Rerihove slike koje se čuvaju u Narodnom muzeju izlagane su pojedinačno ili grupno u više navrata sve do 1996. godine, kada je postavka povučena zbog bezbednosnih razloga.

Njegova dela su poslednji put izlagana na izložbi posvećenoj Mondrijanu 2014/25 , u okviru instalacije Mrđana Bajića „Seobe” kada je izložen i Rerihov „Manastir Svetog Sergija”.

RERIHOV UTICAJ

Rerih je za sobom ostavio poklon celom svetu u obliku Pakta za zaštitu i očuvanje umetničkih i akademskih institucija i istorijskih lokacija (Rerihov pakt) i osnivač je međunarodnog pokreta za odbranu kulture. Dan kada je preko 20 država usvojilo ovaj dokument, 15. april, obeležava se kao Međunarodni dan kulture. Rerihov pakt za sada ne funkcioniše.

Podršku Rerihovom projektu dali su svetski velikani kao što su Albert Ajnštajn, Romen Rolan, Bernar Šo, Rabindranat Tagore, Herbert Vels, Tomas Man, Moris Metrelink i drugi. U mnogim zemljama su formirani komiteti za podršku Paktu Reriha. U okviru tog sporazuma, prihvaćen je zaštitni znak koji je sam Rerih predložio i koji je trebalo da nose zaštićeni objekti kulture. Taj znak je bila zastava sveta na kojoj su bila nacrtana tri kruga koja se dodiruju i simbolizuju prošla, sadašnja i buduća dostignuća čovečanstva okružena točkom večnosti.

U Paktu su sadržani opšti principi o značaju zaštite kulturnih dobara i poštovanja koje im treba ukazivati. Zaštita kulturnih objekata ima u Paktu Reriha obavezujući karakter i ne može biti oslabljena razlozima o vojnoj neophodnosti koja snižava efikasnost očuvanja kulturnih dobara u uslovima ratnih sukoba. Rerihov pakt bio je iskorišćen kao osnov mnogih dokumenata o savremenoj međunarodnoj saradnji u oblasti očuvanja i zaštite kulturnog nasleđa, među kojima su i akti Uneska.

Rerih je preminuo 13. decembra 1947 . godine u dolini Kulu u Indiji. Kako se navodi, od 1936. godine je pokušavao da se vrati u zemlju, ali je direktnom uredbom Staljina, na sve njegove molbe po prijemu stavljeno da se ne otvaraju. Poslednju molbu je poslao nekoliko meseci pre smrti.

(Telegraf.rs/Mediasfera/Vreme)