Sedeli smo na Ušću i urlali, a onda muk: Marina Abramović o performansima pred hiljadama ljudi

Da li se ikada dogodilo da bez muzike, bez ikakvog transa, bez politike, bez rata, recolucije i krvi 2.000 ljudi zajedno urla na Ušću?

Foto: Bojana Janjić/MSUB

Preko 5.000 ljudi, na Ušću, ispred Muzeja savremene umetnosti sede na zemlji, gledaju u binu i čekaju. Drugi još naviru, sve izgleda kao priprema za koncert, samo nema muzike. Marina Abramović održala je svoje javno predavanje, i više od toga.

Urlanje. Svi u glas. U jednom trenutku oponašali su svi njen performans. Da li se ikada dogodilo da bez muzike, bez ikakvog transa, bez politike, bez rata, revolucije i krvi toliki broj ljudi zajedno urla na Ušću?

Brzo smo se ućutali. "I tako sat vremena", poručila je Marina Abramović koja se i sama priključila masi.

- Ako radiš to 15, 20, 30 minuta, tvoj glas se menja, postaje glas ptice, neke nežne životinje. Toliko glasova imamo, koje, u stvari, i ne znamo - objašnjavala je naizgled jedan od svojih najbesmislenijih i najprostijih ikada.

Foto: Bojana Janjić/MSUB

Pola sata posle, na Ušću muk. A nije žalost. Hiljade ljudi, a čuju se samo ptice sa obale reke. 7 minuta ćutanja, tako je Abramovićeva završila svoje predavanje. Ali, to je bilo više od toga. Abramovićeva kaže da je želela da nam svima prenese ljubav. Verujem joj na reč, ali mislim da je htela makar na kratko da nam pokaže koliko je svaki minut u jednom performansu dug, vanvremenski, večan možda, a koliko noge bole, koliko se ruke koče i telo posustaje, a vi ne želite da prekinete.

"Ustanite, uhvatite čoveka pored vas za rame i širite ljubav, bezgranično. Zažmurite, ja ću da brojim vreme".

Osećate krv koja struji kroz srce, ruku nepoznatog čoveka pored vas koja se postepeno greje i hladi, a isto se dešava i sa vašom.

"Ovo je najveća stvar koja mi se dogodila u životu" završila je.

JA VOLIM SVOJ ŽIVOT

- Pogledala sam se u ogledalo hotelske sobe i videla da mi je ceo jedan pramen posedeo. Tada sam shvatila da publika može i da vas ubije. Ne želim da umrem u radu, ja volim svoj život - govorila je o trenucima kada je završila svoj šestočasovni performans, Ritam 0, u kojoj je publika imala na raspolaganju 72 alatke - od onih koje ubijaju do onih kojima se telo izlaže zadovoljstvima.

Bila je kao lutka, zagledana u jednu tačku, plakala samo kada bi joj nadražili oči. Najpre su je ljubili i dodirivali, crtali po njoj, da bi je kasnije neko rasekao žiletom, neko rastrgao odeću, a neko izvadio pištolj.

Foto: Bojana Janjić/MSUB

U publici su, kaže Abramovićeva, bili ozbiljni ljudi, sa suprugama, koji ni samo nisu bili svesni dokle su otišli, a čim je ustala nakon navršenih 6 sati, tako krvava i mokra, unakažena, gola i sa bodljama ruže u grudima, svi su pobegli.

Kasnije je shvatila da publici treba samo da da drugi alat, da ih izdigne, i to je deo performansa umetnik je prisutan, kada je tri meseca sedela u muzeju u Njujorku.

- Tako je lako oboriti duh, a tako teško podići. Ljudi se uvek nešto žale, ali ako promenite sebe, promenićete još stotinu ljudi oko vas - kazala je pre onog trenutka kada su svi zaćutali na Ušću i uhvatili se jedni za druge.

A BOL

Iznenađujuće, performans u kojem se neprekidno šamara sa svojim tadašnjim dečkom Ulajem, zapravo je imitacija bubnjeva, na sopstvenoj koži, igra sa zvucima koristeći telo - nema tu nikakovog nasilja, uverava umetnica.

A kada goli stoje na ulazu u muzej? Jednostavno, Marina i Ulaj želeli su da pokažu da bez umetnika ne bi bilo ni muzeja, pa zašto onda, objašnjavala je, umetnik ne bi predstavljao vrata muzeja.

Foto: Bojana Janjić/MSUB

Marina je otkrila i da nije nimalo lako pojesti ceo luk, sa sve ljuspom, kao što je to uradila osamdesetih godina. I priznala, to je bio treći luk zaredom koji je tog dana morala da pojede, i poprilično ju je zabolelo grlo.

- Najpre nije bio dobar zvuk na snimku, a posle nije bila dobra slika - priseća se.

A najteži performans bio je ujedno i najkraći - svega 4 i nešto minuta držanja luka, nategnutog strelom koju je držao Ulaj. Igra poverenja. Ako bi popustio, strela bi je pogodila u srce.

STRAH, SUZE

U jednom trenutku, dok je na projektoru bio performans posvećen njenom ocu, gde ona sedi na belom konju držeći belu zastavu, Marina Abramović je obrisala lice. Da li je zaplakala? A jeste, plakala je često pred ljudima, pred kamerama, u performansima, i to ne samo od luka.

Ali, priznaje, plašila se - zmija i pacova.

Kada ju je obgrljivao piton, mogao je da je stegne za vrat i da se sve završi dramatično. Zašto? Plašila se, srce joj je lupalo, pa je dreser rekao sa mora da se smiri, da je to jedini način da je zmija ne zadavi, da se ponaša kao da je ona drvo.

- Biram one ideje kojih se zaista plašim. Jer, kad čovek radi ono u čemu se oseća dobro, nema napretka. Sada se ne plašim zmija i pacova - poručila je.

Foto: Bojana Janjić/MSUB

DAJTE MI 12 AVIONA DA NAPRAVIM SLIKU

- Kada mi mlad čovek dođe i kaže "Ja hoću da budem umetnik", ja ga pošaljem kući. Alat može da se nauči, ali umetnik se ne postaje učenjem - objasnila je.

Pa, kakav je onda ona umetnik, zašto je tako teško razumeti je? Zato što gledamo samo slike, snimke, teško je i treba mnogo mašte da se razume, a ne površnog i banalnog razmišljanja.

Marina Abramović još sa 14 godina shvatila je kako je jedno delo, satkano od raznih materijala i vatre, koju je zapalio jedan umetnik u njenom protoru i to nazvao "Zalazak sunca" nestalo. Shvatila je da je proces, to što je proživela u dahu, zapravo umetnost.

Volela je da slika oblake, oblake koji se stapaju sa ljudima, oblake koji napadaju ljude. Legla je jednom prilikom i gledala u nebo. Bilo je vedro, pričala je. Najednom, pojavila su se 12 aviona, koji su iscrtali svojim tragom na nebu sliku, koja je potom polako nestajala.

- Ušla sam nekako u tu kasarnu i rekla, dajte mi 12 aviona da napravim sliku - prisećala se.

Šta je potom bilo, naravno - ona je luda.

NOŽ JE PERO, KRV JE BOJA

Onaj ko nije prisutan tamo gde se performans održava, nije deo toga, nije publika. Sve što je snimljeno i slikano, samo je dokumentacija, uverava Abramovićeva.

- Vizuelna umetnost je nematerijalna umetnost. Ako publika nije u tom prostoru i vremenu, publika nije videla rad. Rad je u razmeni energije sa publikom. Kada stojiš ispred publike, ne smeš da glumiš. Performans nije gluma. Kada radiš u pozorištu možeš da imas nož koji zapravo nije nož i krv koja nije prava krv, koja je kečap. Ali u performansu nož je nož žilet je žilet, krv je krv, nož je olovka, a krv je boja - rekla je Abramovićeva.

(Mateja Beljan)