Šta je sve Marina Abramović govorila o Balkanu, Jugoslaviji i Beogradu

U susret izložbi "Čistač" koja će, posle gotovo pola veka, biti otvorena 21. septembra u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu

Kako Marina navodi u svojoj knjizi "Prolazim kroz zidove", porodica Abramović je živela u najraskošnijem trosobnom stanu u centru Beograda. Imali su i sluškinju. Roditelji su joj bili partizani i aktivni učesnici Narodnooslobodilačke borbe. Nakon studija na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu i Zagrebu, otišla je iz Jugoslavije 1975. godine. Od tada u svojoj zemlji nije imala nijednu izložbu... Postavlja se pitanje zašto?

Evo šta je Marina Abramović govorila o Balkanu, Jugoslaviji i Beogradu u raznim medijima...

Preporučujemo

Za BBC na srpskom

- Niko me pre nije pozvao da dođem. Ovo odsustvo nije bilo namerno s moje strane. Razlog za ovako dugo odsustvo je vrlo jednostavan, uz to Muzej savremene umetnosti je bio zatvoren zbog renoviranja čitavu deceniju - izjavila je Marina za BBC na sprskom povodom predstojeće izložbe "Čistač". A povodom izložbe "Balkanski barok" na Venecijanskom bijenalu, na kojoj je četkom skidala ostatke krvi i mesa sa kravljih kostiju, i drugim temama u vezi sa Balkanom i Beogradom, za srpski BBC izjavila je i ovo:

- "Balkanski barok", s jedne strane, predstavlja odgovor na užase rata na Balkanu, a s druge strane je metafora za bilo koji rat u bilo kom vremenu i prostoru. I dalje smatram da niko ne može da opere krv sa svojih ruku. Šta je urađeno - urađeno je.

- U isto vreme verujem da je jedini način da ne budemo zarobljeni osećanjem krivice i kajanjem i da ne ponavljamo prošlost - da gledamo ispred sebe.

- Čini mi se da od komunizma nije bilo nekih suštinski novih ideologija za koje bih pomislila da su dobre, ali dalje od toga moje interesovanje za tu temu ne dopire.

- Mladi ljudi u Beogradu su oni sa svežim idejama, misle na novi svet i predstavljaju našu nadu u budućnost.

- Bilo je jako malo onih koji su mene i moj rad podržavali kad sam tek počinjala da radim u Jugoslaviji. I to nije bio slučaj samo sa mnom već sa mnogim mladim umetnicima tada, pa smo zbog toga jedni drugima bili podrška.

- Imati mentora i nekog ko je prošao kroz slična iskustva je bio luksuz koji nismo imali u to vreme. Umetnost kojom smo se bavili i naše ideje su bile toliko različite od onog što se smatralo prihvaćenim i etabliranim da nas je sistem mnogo češće odbacivao nego podržavao.

Za nemački "Špigl"

- Ne osećam se ni kao Srpkinja, ni kao Crnogorka. Ja sam eks-Jugoslovenka. Potičem iz zemlje koje više nema.

Iz njene knjige "Prolazim kroz zidove" koju je izdao "Samizdat"

- Živeli smo u samom centru Beograda, u raskošnom trosobnom stanu i imali sluškinju. Oduvek sam znala da je naš dom najraskošniji u gradu, a tek kasnije sam shvatila da živimo u jevrejskom stanu koji su zaplenili nacisti, pa kasnije partizani.

- Potičem iz mračnog okruženja. Takva je bila posleratna Jugoslavija, od sredine četrdesetih do sredine sedamdesetih godina XX veka. Komunistička diktatura, kojom je upravljao maršal Tito. Stalno su vladale nestašice svega i svačega, posvuda sivilo. Ima nešto osobeno u komunizmu i socijalizmu – nekakva estetika zasnovana na čistoj ružnoći. Beograd moga detinjstva nije čak imao ni monumentalnost poput moskovskog Crvenog trga. Sve je bilo nekako polovno. Kao da je vrhuška sve posmatrala kroz prizmu nečijeg tuđeg komunizma i stvarala nešto manje dobro i manje funkcionalno, a više sjebano.

- Uvek se sećam javnih prostorija – sve su bile okrečene u prljavozelenu boju, a odozgo su visile gole sijalice koje su davale sivo svetlo pod kojim svi kao da su imali podočnjake. Kombinacija te svetlosti i boje zidova činila je da boja kože svima deluje žućkastozeleno, kao da imaju bolesnu jetru. Čime god da ste se bavili, uvek je bilo prisutno osećanje represije, i jedna mala doza depresije - napisala je Marina Abramović u svojim memoarima.

(Telegraf.rs)