Tajna Isusovog levog oka na najsvetijoj ikoni pravoslavlja: Kratka priča iza velikog umetničkog dela

Sinajski „Hrist Pantokrator“ jedna je od najstarijih preživelih vizantijskih ikona, i verovatno najvažniji proizvod romejske kulture. Površni i neobavešteni posmatrač pomisliće da je Isusovo levo oko oštećeno, ili da je možda u pitanju greška, ili manjak veštine majstora koji ju je izradio. Ali to je zabluda

„Hrist Pantokrator“ iz sinajskog manastira Svete Katarine je jedna od najstarijih preživelih vizantijskih ikona koja datira iz šestog veka („Pantokrator“, grčka reč koja znači „Svedržitelj“, jedan je od epiteta Isusa Hrista), najstarija ikona u pantokratorskom stilu, i najvažniji i najprepoznatljiviji proizvod vizantijske umetnosti — po oceni mnogih istoričara. Toliki je njen estetski i religijski značaj da se bez zadrške može kazati da se radi o najvažnijoj ikoni čitave Pravoslavne katoličanske crkve (kako se naša Crkva zvanično naziva), da ako pravoslavlje ima neku sliku koja ga u punosti smisla predstavlja, da je to onda ova.

Preporučujemo

Zbog toga što je stolećima bila restaurisana svežim nanosima boje, dugo se pogrešno verovalo da je nastala u trinaestom veku, sve dok 1962. nepobitno nije utvrđeno da je zapravo „vršnjak“ samog manastira, koji je osnovao car Justinijan I sredinom šestog veka, i da je najverovatnije bila imperijalni dar: drugim rečima, stručnjaci misle da je nastala u nekoj carigradskoj radionici. Visoka je 84 centimetra, široka 45,5, a debela 1,2. Prvobitno je bila viša i šira, ali su joj ivice u međuvremenu izrezane.

Njena enkaustična površina u odličnom je stanju, sem bitnih oštećenja Hristove kose na levoj strani. Imajući u vidu šta je uspela da preživi, to je neverovatno; paradoksalno, srećna okolnost bio je pad Sinajskog manastira u ruke muslimana 640. godine, što je preseklo veze sa Carigradom. Ono što je na prvi pogled bila katastrofa, zapravo je ikonu spasilo od uništenja, do koga bi sigurno došlo u narednom veku u kojem je car Lav III pokrenuo talas uništavanja ikona i fresaka (tzv. vizantijsko ikonoborstvo), usled uverenja da se radi o pogrešnoj praksi zbog koje Bog hrišćane kažnjava islamom.

(Ikonoklazma je potrajalo više od sto godina i bila vrlo temeljita, ali posebno je interesantan njen posredni uticaj na istoriju Srba; naime, zato što je rimski papa branio pravoslavlje, ikone i freske, Lav mu je oduzeo jurisdikciju nad Balkanom: do tog trenutka čitava Srbija je bila pod vlašću Rima, što bi i ostala.)

Tehnika izrade ove ikone, enkaustika, stara je tehnika slikanja koja podrazumeva upotrebu boje koja se meša sa rastopljenim voskom. Nakon ikonoklazme retko je bila korišćena, i zapravo je ovaj manastir najveća svetska riznica ikona izrađenih u toj tehnici; a kada se sve uzmu u obzir, ima ih više od dve hiljade.

Što se tiče njenog pomalo neubičajenog izgleda, površni i neobavešteni posmatrač pomisliće da je Isusovo levo oko oštećeno, ili da je možda u pitanju greška, ili manjak veštine majstora čije ime nije sačuvano. To je zabluda. U stvari, ova ikona predstavlja likovni prikaz važne dogme Pravoslavne katoličanske i Rimokatoličke crkve, dogme koja se tiče prirode Isusa Hrista. U pitanju je dogma toliko važna, da su praktično svi vaseljenski sabori samo zbog nje sazivani, i da je većina raskola bila posledica neslaganja u vezi sa njom.

Dakako, pričamo o dve prirode jednog Isusa Hrista, o njegove dve prirodne volje i energije, savršeno i tajanstveno sjedinjene u jedinstvenom subjektu. Jedna je božanska, po kojoj je jednosuštastven Bogu (kojeg je jedan od tri sastavna i neodvojiva dela), a druga je ljudska. Ako pogledate Isusa na ovoj ikoni, videćete da je leva strana nesavršena: ona simbolično prikazuje ljudsku, grešnu prirodu Isusa Hrista. Njegova desna strana je savršenstvo: ona simbolično prikazuje njegovu božansku prirodu. A ako pogledate ikonu u celini, deluje kao da nije sa ovog sveta.

(P. L.)