Klimtov „Betovenski friz“ divovski omaž gromadi Ludvigu: Kratka priča iza velikog umetničkog dela

U vreme kada je bio razapinjan od strane austrijske javnosti, kada su profesori Bečkog univerziteta pisali peticije protiv njega, crkveni velikodostojnici mu oštro kritikovali radove, a o njegovim muralima raspravljala čak i austrijska skupština, Gustav Klimt je na 14. izložbi Bečke secesije prikazao ovo monumentalno delo visoko više od dva metra i dugačko preko 34

Gustav Klimt se rodio 14. jula 1862. godine u predgrađu Beča, od oca Ernsta, gravera zlata koji se doselio iz Češke, i muzički talentovane majke Ane. Možda genetski predisponiran za umetnost, već kada mu je bilo četrnaest godina upisao se na bečku Školu primenjenih umetnosti (danas Akademiju), i to „upavši na budžet“, gde je primio konzervativno, klasično obrazovanje sa fokusom na arhitektonsko slikanje, ali je vrlo brzo proširio horizonte i počeo da dobija narudžbine.

Preporučujemo

Nakon diplomiranja 1883. otvorio je atelje sa mlađim bratom Ernstom i zajedničkim drugom Francom Mašom. Ova slikarska trojka napravila je tada dogovor: odbaciće sve lične umetničke sklonosti u korist istorijskog stila, popularnog među ondašnjom bečkom aristokratijom i višom klasom, i fokusiraće se na izradu murala. To se ispostavilo kao mudra odluka jer im je njihovo slikarsko umeće obezbedilo čitav niz poslova na oslikavanju crkava, pozorišta i javnih prostora, pa su 1888. godine čak primili Zlatni orden za zasluge od kajzera Franje Josifa. Dve godine kasnije pristupili su konzervativnom Bečkom umetničkom udruženju koje je kontrolisalo većinu galerija u gradu, ali će uskoro Klimt krenuti svojim putem, onim koji će njegovo ime zlatnim slovima upisati u istoriju umetnosti.

Brat Ernst se 1891. oženio Helenom Flege, a Gustav naslikao prvi u nizu portreta njene sestre Emilije; ali već naredne godine Ernst umire i Gustav, skrhan bolom, počinje da odbacuje naturalističke zamke svog formalnog obrazovanja i da se okreće simbolizmu i razvoju vlastitog stila. I mada su 1894. dobili posao oslikavanja tavanice Velike sale na Bečkom univerzitetu, njegov poslovni odnos sa Mašom postaje neodrživ zbog Klimtovog umetničkog zaokreta.

Posebno nakon što je 1897. sa grupom umetnika sličnog načina razmišljanja (među kojima su, pored umetnika iz brojnih drugih branši, bila još samo dva slikara, Oskar Kokoška i Egon Šile) istupio iz Bečkog umetničkog udruženja i osnovao Bečku secesiju, čiji je bio prvi predsednik, urednik njihovog lista „Sveto proleće“ i autor simbola — grčke boginje Atine Palade. Bečka secesija nije forsirala nikakav poseban stil već se ograničavala na odbacivanje klasične, akademske umetnosti, i posvetila pomaganju netradicionalističkih mladih umetnika, otvaranju bečkih vrata međunarodnoj umetnosti i izložbama svojih članova.

1900. godine Klimt je na 7. izložbi Bečke secesije izložio mural „Filozofija“, jedan od ona tri koja je radio za univerzitet, i izazvao skandal zbog „pornografije“ i uznemirujuće, mračne simbolike. Preostala dva murala, „Medicina“ i „Pravda“, nisu prošla ništa bolje i dovela su do peticije nekoliko desetina profesora sa ciljem sprečavanja njihove instalacije, a o tome se raspravljalo čak i u austrijskoj skupštini. Na kraju se nikakva odluka nije donela; ali kada par godina kasnije i dalje nisu nigde bila postavljena, Klimt je vratio novac od honorara u zamenu za radove i zakleo se da više nikada neće primiti porudžbinu od države, rekavši: „Dosta mi je bilo cenzure... Odbacujem svu državnu pomoć, ne želim ništa od njih“. Ova tri dela su nažalost izgubljena pošto su po svemu sudeći stradala u požaru koji su nacisti podmetnuli maja 1945. u zamku u kojem su se nalazila.

No uprkos svemu tome, njegova slava je tih godina bila na vrhuncu. „Medicina“ je na Svetskoj izložbi u Parizu dobila gran pri, dok je 1902. izlaganje njegovog „Betovenskog friza“ na 14. izložbi Bečke secesije bilo propraćeno velikim oduševljenjem umetničke javnosti. Upravo je ovo delo povod današnjeg teksta. Radi se o ogromnom frizu naslikanom direktno na zid, visokom više od dva metra i dugačkom preko 34, čiji je integralni deo monumentalna polihromna skulptura Ludviga van Betovena, rad Maksa Klingera. Sve zajedno teži četiri tone.

U stvari, cela ta izložba secesionista bila je posvećena velikom kompozitoru. Nakon nje, friz, koji je nastao samo za potrebe tog događaja, pokriven je i konzerviran, ali je naredni put prikazan javnosti tek 1986; danas je deo stalne postavke u Zgradi bečke secesije, u specijalno izrađenoj podrumskoj sobi sa kontrolisanom klimom. „Betovenski friz“ je toliko čuven i popularan, da se nalazi na jednoj austrijskoj kovanici evra.

Da završimo Klimtovu priču. Te se godine nazivaju njegovom „zlatnom fazom“, kada je za stvaranje svojih ikoničkih likova i figura obilato koristio ornamentalne zlatne listiće, i ravne, dvodimenzionalne perspektive koje podsećaju na vizantinske mozaike. „Judit I“ (1901), „Danaja“ (1907) i „Poljubac“ (1907—08) verovatno su najbolji predstavnici iz tog njegovog perioda. Kao i „Portret Adele Bloh-Bauer I“, na kojoj je radio u periodu 1903—07. po narudžbini bogatog industrijalca Ferdinanda Bloh-Bauera, muža portretisane dame; 2006. bila je najskuplje prodata slika u istoriji, budući da je dosegla cenu od 135 miliona dolara.

1905. Bečka secesija se podelila u dve grupe, od kojih se jedna obrazovala oko Klimta. Iste godine dobio je posao oslikavanja palate jednog briselskog industrijalca koju je dovršio 1910. godine, da bi naredne bio dobitnik prve nagrade na Međunarodnoj izložbi umetnosti u Rimu za sliku „Smrt i život“ (izgleda je ovu nagradu od svih najviše cenio). Januara 1918. doživeo je moždani udar koji ga je ostavio delimično paralisanim, bio hospitalizovan i tamo zakačio upalu pluća. Preminuo je 6. februara. Sahranjen je na bečkom groblju Hitcinger.

Verovatno ništa ne sumira Klimtove poznije godine i radove kao njegove vlastite reči: „Nikada nisam naslikao autoportret. Manje sam zainteresovan za sebe kao predmet slikanja nego što sam za druge ljude, iznad svih za žene“. Uistinu, na većini njegovih skica i slika u poznijim godinama upravo su žene, mahom polunage ili načisto nage. Nikada se nije ženio, ali je imao bezbroj afera, često sa svojim modelima, usput napravivši četrnaestoro dece. Najdužu vezu gajio je sa Emilijom Flege, mada priroda njihovog odnosa nije poznata; zna se da je trajala do kraja i da su njegovi pozni pejzaži nastajali upravo tokom letovanja sa njom i njenom porodicom na Aterskom jezeru u oblasti Salckamergut.

(P. L.)