Despot Stefan Lazarević nikada nije otkrio kome je posvetio "Slovo ljubve"
Srpska pravoslavna crkva proglasila ga je za svetitelja
Na današnji dan 1427. godine umro je srpski vladar i pisac Stefan Lazarević, nazvan Stefan Visoki, knez od 1389. do 1402. potom despot, sin kneza Lazara Hrebeljanovića.
U prvo vreme vladao je očevim zemljama uz pomoć majke kneginje Milice i do 1402. priznavao je vlast turskog sultana Bajazita I, na čijoj se strani borio u bitkama na Rovinama 1395. kod Nikopolja 1396. i kod Angore 1402.
Sultan mu je poklonio oblast Vuka Brankovića sa Prištinom i Peći. Posle poraza Bajazita kod Angore od strane Tamerlana, osamostalio se i približio Ugarskoj od koje je 1403. dobio Mačvu i Beograd koji je proglasio prestonicom a 1421. nasledio je Zetu.
Godine 1412. objavio je Rudarski zakonik, važan pravni spomenik koji sadrži i statut grada Novo Brdo (najznačajniji rudnik srednjovekove Srbije). Podigao je manastir Manasiju, okupljao učene ljude i literate, nezavisno od porekla, poput Konstantina Filozofa.
Podsticao je prepise i prevode knjiga, i sam se bavio književnošću - napisao je poslanicu "Slovo ljubve", delo neprevaziđene književne vrednosti. Sa grčkog je preveo "(Povest) O budućim vremenima", napisao je "Nadgrobno ridanje nad knezom Lazarom", i "Natpis na kosovskom stubu".
Srpska pravoslavna crkva ga je proglasila za svetitelja.
"Slovo ljubve" Stefana Lazarevića, nastalo je 1409. godine i predstavlja vrsno pesničko delo po neposrednosti, iskazanim osećanjima, lirskim momentima i životu koji je udahnuo pesmi.
Pisano je u prozi, u deset strofa u obliku poslanice sa akrostihom koji sadrži naslov pesme. Kroz istoriju se vodila rasprava kome je pesma posvećena.
Pretpostavljalo se da je reč o nekome njemu bliskom, možda sestri Oliveri koja je bila odvedena u Bajazitov hram, verenici Jeleni koja ga je čekala tri godine, sestriću despotu Đurđu Brankoviću ili bratu Vuku Lazareviću kao poziv za pomirenje.
Pesma o ljubavi, lepoti i razumevanju mogla je biti namenjena bilo kome sa kim treba uspostaviti normalne ljudske porodične odnose.
Slovo ljubve je umetničko delo visoke vrednosti. Motiv za nastanak se može noći u tadašnjim političkim prilikama u Srbiji. Nesloga među vodećim ličnostima, podstaknuta željom za preuzimanjem vlasti, sprečavala je despota u njegovim državničkim i kulturnim planovima.
U ovoj pesmi ne upućuje samo poruku mira, već peva o lepoti iz koje se rađa ljubav, a gde ima ljubavi biće i ljudskog razumevanja.
SLOVO LJUBVE
Stefan despot,
najslađemu i najljubaznijemu,
i od srca moga nerazdvojnome,
i mnogo, dvostruko željenome,
i u premudrosti obilnome,
carstva mojega iskrenome,
(ime rekavši),
u Gospodu ljubazan celiv,
ujedno i milosti naše,
neoskudno darovanje.
Leto i proleće Gospod sazda,
kao što i psalmopevac reče,
i u njima krasote mnoge:
pticama brzo, veselja brzo preletanje,
i gorama vrhove,
i lugovima prostranstva,
i poljima širine;
i vazduha tananog
divnim nekim talasima brujanje:
i zemaljske daronose
od mirisnih cvetova, i travnosne;
ali i same čovekove prirode
obnavljanje i veselost
dostojno ko da iskaže?
Ovo sve, ipak,
i druga čudna dela Božja,
koja ni oštrovidni um
sagledati ne može,
ljubav prevazilazi.
I nije čudo,
jer Bog je ljubav,
kao što reče Jovan sin gromov.
Varanje nikakvo u ljubavi mesta nema.
Jer Kain, ljubavi tuđ, Avelju reče:
"Iziđimo u polje".
Oštro nekako i bistrotečno
ljubavi je delo,
vrlinu svaku prevazilazi.
Ljubav David lepo ukrašava,
rekavši: "Kao miro na glavu,
što silazi na bradu Aronovu,
i kao rosa aermonska,
što na gore silazi Sionske".
Uzljubite ljubav,
mladići i devojke,
za ljubav prikladni;
ali pravo i nezazorno,
da mladićstvo i devstvo ne povredite,
kojim se priroda naša
Božanskoj prisajedinjuje,
da Božanstvo ne uznegoduje.
Jer apostol reče:
"Duha Svetoga Božjega ne rastužujte,
Kojim se zapečatiste
javno u krštenju".
Bejasmo zajedno i jedan drugom blizu,
bilo telom ili duhom,
no da li gore, da li reke
razdvojiše nas,
David da reče: "Gore Gelvujske,
da ne siđe na vas ni dažd, ni rosa,
jer ne sačuvaste Saula,
ni Jonatana"!
O bezloblja Davidova,
čujte, carevi, čujte!
Saula li oplakuješ, nađeni?
Jer nađoh, reče Bog,
čoveka po srcu mome.
Vetrovi da se s rekama sukobe,
i da isuše,
kao za Mojsija more,
kao za Isusa sudije,
ćivota radi Jordan.
Eda bi se opet sastavili,
i videli se opet,
ljubavlju se opet sjedinili
u samom Hristu Bogu našem,
Kome slava sa Ocem
i sa Svetim Duhom
u beskrajne vekove,
AMIN.
(Telegraf.rs)