El Grekov „Pogled na Toledo“ s nebom koje se ne zaboravlja: Kratka priča iza velikog umetničkog dela

Domenikos Teotokopulos naslikao je ovo remek-delo španske renesanse poslednjih godina šesnaestog veka, a danas se čuva u Metropolitenskom muzeju umetnosti u Njujorku. Verovatno je prvi španski pejzaž tog vremena, jer je taj oblik slikarstva bio osuđen na Tridentskom saboru održanom sredinom tog stoleća

El Greko, etnički Grk i pravoslavac koji je najverovatnije kasnije prešao u katoličanstvo, rodio se kao Domenikos Teotokopulos 1541. godine na Kritu, koji je tada bio pod mletačkom vlašću. Prvobitno ikonopisac vizantijske škole, preko Venecije i Rima, gde je usavršavao slikarski zanat, stigao je 1576. u Španiju i u njoj ostao do svoje smrti 1614. godine. Moramo li naglasiti da El Greko na španskom znači „Grk“?

Razvio je naročiti eklektični stil i bio je jedan od najistaknutijih španskih manirista čija je deviza, po rečima njihovog „kralja“ Đanbatiste Marina glasila: „Cilj pesnika je da začudi, ko to ne zna, neka se češagije lati“. Maniristi su haos i neizvesnost svog vremena u kojem se lomilo između katoličanstva i protestantizma, iskazivali odbacivanjem ravnoteže i proporcije (duguljastim telima), a El Greko je tome dao jedinstveni pečat. Danas se smatra jednim od najvećih majstora španskog i evropskog slikarstva, jednim od glavnih aktera španske renesanse, iako je bio pao u zaborav iz kojeg je otrgnut tek krajem osamnaestog stoleća.

A pao je u zaborav zato što je bio odbačen. Naime, početkom sedamnaestog veka dominantan stil je postajao barok sa kojim je El Grekov rad bio nespojiv i nepomirljiv. Ljudi su ga počeli nazivati „neshvatljivim“ i nije imao nikakve sledbenike, s izuzetkom sina i nekoliko slikara kojima danas ne znamo ni imena. Španci su hvalili njegovu veštinu, ali žestoko napadali „protivprirodni stil“ i složenu ikonografiju. Njegova dela su nazivana „smešnim“ i „vrednim prezira“, a on je bio „čudak“, „uvrnuti“, „originalni“, „ekscentrični“. Fraza koja se stalno ponavljala, „potonuo u ekscentričnost“, vremenom je prerasla u „ludilo“. Za mnoge Engleze je do prošlog veka ostao slikar koji je „slikao užase u Eskorijalu“.

A zapravo je samo bio čovek ispred svog vremena, dva veka ispred svog vremena, istinski neshvaćeni umetnik. Ali strašan umetnik, koji se godinu dana po dolasku u Španiju smestio u Toledo i u njemu živeo do kraja života. „Pogled na Toledo“, slika nastala u periodu 1596—1600, jedan je od dva sačuvana pejzaža ovog slikara; čuva se u Metropolitenskom muzeju umetnosti u Njujorku, dok se drugi, koji se zove „Pogled na Toledo s planom“, čuva u El Grekovom muzeju u Toledu i bitno je drugačiji po kompoziciji i dimenzijama (ovaj koji vidite je 121,3 sa 108,6 centimetara, a drugi 132 sa 228 centimetara).

Prvo što posmatraču pada u oči je nebo. Toliko pada u oči, da spada u red najpoznatijih prikaza neba u slikarstvu. Iznad Toleda smenjuju se tamni i svetli tonovi (El Grekov izraz, kažu, neuporediv je sa bilo kojim drugim u istoriji umetnosti), komešaju se oblaci na svodu koji miriše na oluju. Dole su jarkozelena brda, a između Toledo, prikazan od strane slikara vrlo slobodno, pošto je nekim građevinama promenio položaj. Kao i u slučaju „Laokoona“ kojim smo se ranije bavili, El Grekov prikaz nekadašnje prestonice Kastilje i „španskog Kosova“ deluje vrlo apokaliptično.

Ovo bi mogla biti prva španska pejzažna slika svog vremena, pošto je ta vrsta slikarstva bila osuđena na Tridentskom saboru održanom sredinom šesnaestog veka. Istoričari umetnosti kažu da koren enigmatičnog simbolizma ove slike leži u misticizmu koji je prožimao duhovni i intelektualni život Toleda tog doba; mnogi smatraju da je za razumevanje El Greka neophodno poznavanje platonizma, neoplatonizma, tekstova crkvenih otaca i liturgijskih praksi.

(P. L.)