El Grekov „Laokoon“ pravi način da majstor okonča karijeru: Kratka priča iza velikog umetničkog dela

El Greko je bio ponajbolji španski manirista, a njihova deviza je, po rečima Đanbatiste Marina, glasila: „Cilj pesnika je da začudi, ko to ne zna, neka se češagije lati“. Mission accomplished!

Laokoon je lik iz grčkog mita, iz perioda Trojanskog rata, koji se pominje u nizu antičkih tekstova, posebno u starogrčkoj zbirci „Epski ciklus“ i u Vergilijevom spevu „Enejida“. Upravo je on čovek koji je svoje sunarodnike Trojance pokušao da ubedi da je Trojanski konj podvala i da ne bi trebalo da ga uvedu u grad, čak je bacio i koplje na konja, ali ga oni nisu poslušali.

Preporučujemo

Nakon što su odlučili da prinesu žrtvu bogu Posejdonu, kako bi ovaj uništio grčku flotu, taj posao je žrebom pao na Laokoona. No, on je umesto toga obljubio svoju suprugu pred kipom boga Apolona kojeg to strašno razljutilo, pa je poslao dve morske zmije da ubiju tog drznika i njegova dva sina, Antifanta i Timbreja. Njihovu su smrt Trojanci protumačili kao kaznu za ono bacanje koplja pa su uveli konja u grad, što je, naravno, priču znate, imalo katastrofalne posledice. Druga verzija mita, međutim, upliće Atinu: boginja koja je držala grčku stranu u ratu prvo je oslepela Laokoona, a pošto je nastavio da zagovara uništenje Trojanskog konja, poslala je zmije.

Jedna od čuvenijih antičkih skulptura, „Laokoon i njegovi sinovi“ — nastala u prvom veku stare ere a izrađena od strane Atenadora, Agesandera i Polidora sa Rodosa, na kojoj se Laokoon pored sinova rve sa zmijama — pronađena je 1506. godine u ruševinama Rima i odmah je zaokupila pažnju renesansnih umetnika, koji su — oduševljeni njenim idealnim proporcijama, lepotom, vernošću izraza, mišićavim figurama — pronašli u njoj inspiraciju za svoja dela. Među onima koje je inspirisala bio je i El Greko.

Ovaj etnički Grk i rođeni pravoslavac (koji je najverovatnije kasnije prešao u katoličanstvo), pravog imena Domenikos Teotokopulos, rodio se 1541. godine na Kritu, tada pod mletačkom vlašću. Prvobitno ikonopisac, preko Venecije i Rima gde se usavršao u slikarskom zanatu, stigao je u Španiju 1576. godine i tu ostao do smrti 1614. godine. Smatra se jednim od najvećih majstora španskog i evropskog slikarstva, i jednim od glavnih aktera španske renesanse.

„Laokoona“ je slikao tokom poslednje četiri godine svog života. S dimenzijama 142 sa 193 centimentra, ona prikazuje poslednji životni trzaj glavnog protagoniste. Laokoon je centralna figura koja leži u agoniji posle ujeda zmije; jedan sin već mrtav leži pored njega, dok se drugi uzaludno bori sa zmijom koja mu se ustremila na trbuh. Sa desne strane su Apolon i Artemida. Likovi su u neobičnim i neprirodnim položajima, izduženih ekstremiteta. Mračno kamenje na kojima se nalaze pojačava doživljaj drame koja nam se odvija pred očima.

U pozadini je turobni pogled na Toledo, u kojem je El Greko živeo. Jedna lokalna legenda kaže da je grad osnovan od strane trojanskih izbeglica (poput Rima), pa možda i s tim treba povezati ovakav geografski izbor. Toledo je prikazan kao mesto patnje, a boje evociraju svojevrsnu apokalipsu. Na slici možete videti i Trojanskog konja, koji služi kao podsetnik na Laokoonovo neuspešno ubeđivanje sa sunarodnicima.

El Greko je razvio naročiti eklektični stil i bio je jedan od najistaknutijih španskih manirista čija je deviza, po rečima njihovog „kralja“ Đanbatiste Marina glasila: „Cilj pesnika je da začudi, ko to ne zna, neka se češagije lati“. Maniristi su haos i neizvesnost svog vremena u kojem se lomilo između katoličanstva i protestantizma, iskazivali odbacivanjem ravnoteže i proporcije (putem duguljastih tela svojih likova), što je vidljivo na ovoj slici koja je El Grekovo jedino delo inspirisano klasičnom mitologijom.

Slika nije dobro prihvaćena u svoje vreme, a El Greko bio odbačen i pao u zaborav. Početkom sedamnaestog veka dominantan stil je postajao barok sa kojim je njegov rad bio nespojiv i nepomirljiv, pa su ga ljudi zvali „neshvatljivim“. Španci su, doduše, hvalili njegovu veštinu, ali su mu žestoko napadali „protivprirodni stil“ i složenu ikonografiju, kakvu možete da vidite i na „Laokoonu“. Radove su mu nazivali „smešnim“ i „vrednim prezira“, a njega samog „čudakom“, „uvrnutim“, „originalnim“, „ekscentričnim“, „ludakom“. Za mnoge Engleze je do prošlog veka ostao onaj što je „slikao užase u Eskorijalu“. Ostali su nešto ranije shvatili kakav je div slikarstva u pitanju.

(P. L.)