Hokusaijev „Veliki talas kod Kanagave“ će nas uništiti: Kratka priča iza velikog umetničkog dela

Ovaj japanski drvorez pripada pravcu koji se zove ukijo-e, a koji se bavi prolaznom prirodom ljudskog života. Prvi je u zbirci "Trideset i šest prizora planine Fudži" i toliko je bio popularan da je izrađeno oko 5.000 otisaka pre nego što su se kalupi potpuno istrošili. Preživelo je mnogo manje

"Veliki talas kod Kanagave" je monumentalni japanski drvorez slikara Kacušikea Hokusaija (1760-1849) izrađen između 1829-1833. godine, tokom poslednjih decenija perioda Edo, odnosno vladavine šoguna iz klana Tokugava. Prvi je drvorez u zbirci "Trideset i šest prizora planine Fudži" i najpoznatije je delo ovog umetnika, kao i najprepoznatljivije delo japanske umetnosti u svetu.

Preporučujemo

Pripada pravcu koji se u Japanu zove ukijo-e (doslovno: slike plutajućeg sveta; termin je budistički i odnosi se na prolaznu prirodu ljudskog života), a koji se bavi scenama iz narodnih pripovedaka i legendi, pejzažima, samurajskim bitkama, putovanjima, erotskim scenama, lepim ženama, glumcima kabukija, i tako dalje.

Na ovoj slici je prikazan ogromni talas (ne cunami već okinami), koji se preteći nadnosi nad čamce nadomak obale grada Kanagave, danas Jokohame u prefekturi Kanagava.

"Crtež talasa je deifikacija mora, izvedena od strane slikara koji je živeo u religioznom strahu od svemoćnog okeana koji potpuno okružuje njegovu zemlju. On je impresioniran iznenadnim besnim skokom okeana ka nebu, dubokim plavim unutrašnje strane krive, padom njenog grebena koji liči na šapu dok napred prska kapljice", napisao je u XIX stoleću poznati francuski umetnički kritičar Edmon de Gonkur.

Inače, japanski se drvorez razlikuje od zapadnjačkog po upotrebi vodenih boja (u našem delu sveta dominira mastilo) zbog čega su japanske slike nastale u ovoj tehnici žive i gotovo prozirne, što im daje neverovatan šarm i lepotu.

Za kalupe se najčešće koristi trešnjevina, a rezbari je poseban majstor, ne sam slikar. Slikar za svaku boju izradi crtež na posebnom tankom papiru koji se zove vaši, a zatim rezbar od svakog vašija pravi poseban kalup. Originalno delo se tako u tom procesu gubi.

Zbog velike popularnosti ovog konkretnog drvoreza štampanje je njegovo dugo trajalo i smatra se da je izrađeno oko 5.000 otisaka (preživelo je mnogo manje, zbog ratova, zemljotresa, poplava i požara) koji variraju u kvalitetu, pošto su se vremenom kalupi istrošili.

Najbolji su, naravno, oni sa početka, pa su oni i najcenjeniji i najskuplji. Međutim, uprkos tome što je najskuplji Hokusai plaćen $1,5 miliona dolara, najveća cena plaćena za "Veliki talas kod Kanagave" je svega $160.000.

Najbolji otisci "Velikog talasa Kanagave" danas se uglavnom mogu naći u zapadnim zbirkama: Muzej Metropoliten u Njujorku, Britanski muzej, Umetnički institut u Čikagu, Muzej umetnosti okruga Los Anđeles, Nacionalna galerija Viktorije u Australiji, neke su od ustanova koje su u posedu ovog dela.

Zanimljivo, jedan otisak je u vlasništvu Fondacije Klod Mone u Živerniju, i to ne slučajno: japansko slikarstvo ostvarilo je ogroman uticaj na francuske impresioniste.

Što se samog autora tiče, on se rodio u Edu (današnji Tokio). Otac mu je izgleda proizvodio ogledala za šoguna, pa je već u šestoj godini počeo da se bavi crtanjem (pošto su ogledala imala crteže oko ivica imao je od koga da uči).

Narednih decenija je napredovao, a slavu je stekao kada je 1804. godine za potrebe jedne verske svetkovine u Edu izradio ogromnu sliku budističkog monaha Darume; legenda kaže da je bila duga 180 metara, a da ju je naslikao koristeći metlu i kantu sa mastilom.

Njegove najpoznatije zbirke svakako su ova gorepomenuta, "Trideset i šest prizora planine Fudži", zatim "Manga", zbirka više hiljada crteža u petnaest tomova iz 1814. godine, kao i "Mladi borovi", zbirka erotskih drvoreza u tri toma. Ali, Hokusai je mnogo više od toga.

Toliko više da je za života koristio preko 30 različitih pseudonima, najviše od svih velikih japanskih umetnika. Svaki put kada bi počeo da radi nešto novo, on je menjao umetničko ime a svojim učenicima davao dozvolu da koriste prethodno; pošto su pseudonimi bili vezani za promenu stila ili tematike, danas se koriste za imenovanje posebnih perioda njegovog stvaralaštva.

(P. L.)