Aleksandar Deroko rođen pre 130 godina: Ovo je životna priča o čuvenom arhitekti, slikaru, ratnom heroju...

Aleksandar Deroko rođen pre 130 godina

Aleksandar Deroko, čuveni srpski arhitekta, slikar, pisac, ratni heroj, pilot, akademik, rođen je 16. septembra 1894. godine, pre 130 godina.

Deroko je po nepodeljnom mišljenju legendarna ličnost negdašnjeg Beograda. Sećao se, i opisao je, kako Beograd uoči Prvog svetskog rata, tako i ratne dane na Solunskom frontu, nadrealistički Pariz dvadesetih, kada se družio sa Pablom Pikasom i Savom Šumanovićem, ili uspon i polet međuratnog Beograda.

Preporučujemo

Pored svega drugog Deroko je jedan od prvih istoriografa srpske srednjovekovne i narodne arhitekture.

Deda Aleksandra Deroka, Jovan, poreklom Italijan, u Srbiju je došao iz Dubrovnika, sredinom 19. veka. U Beogradu je radio kao nastavnik crtanja i krasnopisa. Autor je više knjiga, priručnika, kao "Srbski krasnopis", objavljen 1858.

Njegov sin Evžen, otac potonjeg arhitekte, radio je u državnim železnicama i u Ministarstvu saobraćaja. Majka Anka rođena Mihajlović bila je iz Mokrina, Banat.

Preko majke Deroko je bio blizak rod Stevana Sremca, čuvenog srpskog književnika. Pribeležio je u sećanjima kako je Sremac, večiti neženja, kada je dolazio kod Derokove majke katkad trpeo dobronamerne pridike što nikako "da se sredi", odnosno oženi. Odmah bi se žustro izgubio. Sremčevog ujaka Jovana Đorđevića, autora srpske himne Bože pravde, tvorca nacionalnih pozorišta u Novom Sadu i Beogradu, profesora potonjeg kralja Aleksandra Obrenovića, Deroko je isto tako opisao šaljivo. Đorđević, takođe neženja, imao je punu kuću rodbine koju je pomagao i školovao, pored drugih i Sremca i njegovu braću, pošto su rano ostali bez roditelja.

Držao je međutim uvek u stanu i više pasa koji su povremeno pravili štetu, prljali. Na nezadovoljstvo koje bi zatim usledilo Đorđević bi se umusio kao dete, zatvorio bi se potom u sobu sa svojim psima i ignorisao ukućane danima.

Aleksandar Deroko osnovnu školu je učio kod Saborne crkve. Maturirao je 1913. Upisao je potom Mašinski odsek ondašnjeg Tehničkog fakulteta u Beogradu, u nadi da će se baviti aeroplanima, kako su tada nazivani avioni, onda fascinantna tehnička inovacija.

Godine 1914. učesnik je u borbi na Ceru. Potom je pripadnik Đačkog bataljona u Skoplju. Bila je to formacija sastavljena od gimnazijalaca i studenata koji bi u mirnodopskim uslovima bili obrazovani za rezervne oficire. Iako je to bila prvobitna namera, tadašnje ratne okolnosti sve su poremetile. Oni koji su preživeli povlačenje preko planinskih vrleti do Jadrana, zime 1915/1916, uglavnom su bili upućeni na školovanje, najčešće u Francusku.

Uspelo mu je da sa petoricom studenata tehničkih fakulteta bude primljen na obuku za vazduhoplovca. Ispit za pilota uspešno je položio u Francuskoj novembra 1915.

Potom učestvuje u borbama na Solunskom frontu. Posebno je bio ponosan na činjenicu da je 24. maja 1916. nadletao, i bombardovao, tada se to činilo ručno, štab feldmaršala fon Makenzena u Ksantiju.

Po okončanju rata vraća se školovanju. Opredelio se za arhitekturu koju je diplomirao sa visokim prosekom 1926. u Beogradu. Izvesno vreme tokom studija boravio je i u Rimu, Pragu, Brnu.

Prethodno školovanje Deroko je opisao ovako: "U mladosti, kao sportista, zanemario sam bio potpuno školu. Ceo dan sam bio na Savi, u vodi, na utakmicama u plivanju. Jedva sam se provukao do mature i jedva nekako i tu maturu položio".

Kao sportista jednom je dobio priznanje od Svetomira Đukića, predsedavajućeg Srpskog olimijskog komiteta, kao prvoplasirani u plivanju na Savi.

Te 1926. odmah je postao asistent na Arhitektonskom fakultetu, gde će provesti narednih 38 godina. Predavao je predmete Narodna arhitektura i Arhitektura starog veka. Rukovodio je Katedrom za Istoriju arhitekture. Bio je i honorarni profesor Istorije srpske srednjovekovne arhitekture na Filozofskom fakultetu.

U međuratnom periodu bio je član tada uglednog Skopskog naučnog društva, kao i Istorijskog društva u Novom Sadu. Godine 1955. izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka. Redovni status stiče 1961. Tada je to već bila SANU.

Kao stipendista francuske vlade, Deroko je 1926, boravio u Parizu tokom jednog semestra, na usavršavanju kod profesora Gabriela Mijea (1867-1953) vizantologa koji je tada smatran najznačajnim stručnjakom za srpsku srednjovekovnu arhitekturu.

U međuratnom periodu, najviše dvadesetih, sistematski je obilazio, kako je sam govorio "ruševine", utvrđenja i crkve srednjovekovne Srbije, često sa Rastkom Petrovićem, piscem, bliskim prijateljem, čak i sa Gabrielom Mijeom. U to vreme to je neretko bila avantura. Mnogi od tih objekata odnosno njihovi ostaci, bili su sasvim zapušteni, puteva uglavnom nije bilo. Deroko je to opisivao kao pasiju, zaljubljenost.

Kao arhitekta projektovao je niz objekata. Najpoznatiji je po idejnom rešenju za hram Svetog Save na Vračaru u Beogradu, koji je izradio zajedno sa Bogdanom Nestorovićem, 1927. Gradnja je započela 1936. da bi posle 1941. bila obustavljena do sredine osamdesetih.

Za najdraže arhitektonsko delo smatrao je Kapelu Vidovdanskih heroja u Sarajevu, gde su sahranjeni mladobosanci atenatori iz 1914.

Projektovao je takođe spomenik Osmanu Đikiću u Mostaru, spomenik Kosovskim junacima na Gazimestanu, 1953. isto tako Internat Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, konak u manastiru Žiča.

Autor je takođe više porodičnih kuća, kao palate pukovnika Elezovića u Njegoševoj 20, kuće Simića u Tuzlanskoj 5 ili zgrade na uglu Jovanove i Dositejeve ulice. Isto tako kuća Marinkovića u Suvoborskoj 16, i vile advokata Vladislava Stakića na Dedinju, kao i kuće njegovih roditelja na Topčiderskom brdu.

Svi ti objekti bili su, estetički, izraz nacionalnog stila, uglavnom oslonjeni na nasleđe kako srednjovekovne Srbije tako i na tradicionalno narodno neimarstvo, sa razume se sasvim modernom funkcionalnošću.

Nije podnosio savremenu arhitekturu, kako je govorio, od Bauhasa nadalje, sasvim lišenu dekorativnih elemenata. Korbizijea je bukvalno prezirao. To je išlo dotle da je jednom u intervjuu niškoj Gradini izjavio:

"Znate, onoga Korbizjea trebalo je obesiti, još tamo na vreme, dok nije bio zarazio svet svojom idejom o kući kao mašini za stanovanje". Njegove sledbenike smatrao je kako je govorio "školovanim maloumnicima".

Tokom okupacije hapsio ga je Gestapo, najverovatnije zbog pripadništva masoneriji. U Banjičkom logoru proveo je tri sedmice, kada je pušten.

U poratnom periodu nije pominjano da je veliki deo okupacije potom proveo radeći, kao arhitekta, na obnovi Smedereva koje je strahovito stradalo prilikom eksplozije u tvrđavi 5. juna 1941. Autor je idejnog rešenja niza objekata, kao spomen kosturnice žrtava, novih, tipskih stambenih zgrada, škole koja se danas zove po Dimitriju Davidoviću. Sve te građevine takođe su izrađene u tradicionalnom nacionalnom duhu.

To međutim nije bilo uputno pominjati decenijama potom.

Autor je niza nezaobilaznih kako naučnih tako i literarnih dela, knjiga: "Narodno neimarstvo", "Srednjovekovni gradovi u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji", "Monumentalna i dekorativna arhitektura u srednjovekovnoj Srbiji", "Arhitektura staroga veka", "Folklorna arhitektura u Jugoslaviji", "Srednjovekovni gradovi na Dunavu", "Sveta Gora", "Sa starim neimarima", "Stara seoska kuća", "Stara varoška kuća".

Napisao je i dve knjige sećanja: "A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom" i "Mangupluci oko Kalimegdana".

Sam je radio ilustracije i likovana rešenja, ne samo za svoje knjige. Likovni prilozi "Afrike" Rastka Petrovića takođe su Derokovi.

Pisac i lični prijatelj Moma Dimić, čije je knjige takođe ilustrovao, i na čiji podsticaj su nastala Derokova sećanja, svedočio je da je jedini njegov uslov izdavačima uvek bio zahtev da knjige budu štampane ćirilicom.

Stan u kojem je živeo sa suprugom Ivankom, na Topličinom vencu br. 6, decenijama je, još osamdestih, sredom i subotom, bio stecište ljudi iz sveta umetnosti. Bio je to verovatno poslednji pravi književni salon Beograda, kakve su u međuratnom periodu bile kuće recimo Petrovića ili Nastasijevića.

Ovaj svet napustio je 30. novembra 1988. Imao je tada 94 godine.

(Telegraf.rs/Tanjug)