Veljo Popović, doajen astalske pesme: Pripovesti o krajputašima i patriotskim pesmama

"Ratova se, naratova,

baruta se namirisa,

Preporučujemo

preko Grčke, Albanije

do Bizerte i Tunisa.

Moj deda Solunac,

moj deda Solunac.

S opancima i šajkačom

prepešači pola sveta

i s čuturom mučenice,

prepečene šljivovice,

sve dok Švabe i Bugare

ne otera sa granice.

Kajmakčalan, Mačkov kamen,

jurišo je on žeštoko,

na Ceru mu osta oko.

Borio se hrabro, dično,

dobi čin u narednika,

čin mu dade Mišić lično.

Preživeo sve strahote

i video sve golgote,

hrabri čovek, mudra glava,

stara priča, stara slava.

Moj deda Solunac,

moj deda Solunac..."

(Rade Bogićević)

Sve je manje autentičnih dueta i nekih novih klinaca koji bi punog srca i bez patetike pevali patriotske pesme. Srećom, tu je Velimir Veljo Popović, doajen astalske pesme i ambjentalne svirke, koji svojim pesmama i pripovestima krepi dušu kao tamjanom.

- Ja sam još kao dete upoznao raj. U mom rodnom Tijanju na obroncima Jelice ptice cvrkuću, potočić žubori, stada bleje, čobani pevaju. Nije bilo ni struje, ni muziku nismo imali gde da čujemo sem kad se pravi neko veselje u selu. Prvi put sam čuo harmoniku na jednoj mobi kada su se kupile šljive. Bili su to za mene rajski zvuci, nečuveni do tada - pripoveda Veljo Popović.

- A onda je baba počela da me uspavljuje junačkim epskim pesmama. Kad baba ne može, ja uzmem onu raskupusanu knjigu bez korica i bez sadržaja pa se ubrzo obradovah što mogu da čitam sam. Taj svet je ušao u mene kao stvarnost, otvorio mi neke nove vidike, probudio znatiželju.

Veljino rodno Tijanje i celo Dragačevo prepuno je spomenika krajputaša. Na jednom od tih belega prošlosti pročitao je mali Veljo svoje ime i prezime.

- Na našoj livadi pokraj puta stoje dva šarena spomenika. Kad sam naučio da čitam, otkrio sam da na jednom spomeniku piše Velimir Popović. Malo se uplaših jer sam znao taman toliko da su spomenici za pokojnike, pa upitah babu zašto moje ime piše na spomeniku.

- Baba mi objasni da je to moj deda. Upitao sam babu zašto moj deda nije sahranjen na groblju kao i svi drugi. E, onda baba nastavi svoju pripovest i pojasni mi: "Vidiš, dijete, 120 ljudi je otišlo u rat a vratilo se 20. Celog veka se pitam: koga smo mi to pobedili?"

- Na parastosu Soluncima iz mog sela ispričao sam ovu priču. Pre mene su slovo držali predstavnici opštine, boraca, stranaka. Posle parastosa prilazi mi jedan profesor istorije i veli: "Znaš šta, Veljo, jedino od tvoje babe izvukosmo neko naravoučenjje."

Na ovim prostorima i rat je ušao u pesmu. Rat je kao godišnje doba, ponavlja se u većim ili manjim razmacima, u nekom drugom tehničko-tehnološkom obliku.

- Međuljudski i međunarodni odnosi su uvek isti. Pohlepa je trajna ljudska osobina, rat je stalno oko nas. Tako je i sa svakim čovekom, uvek je na sceni: kad peva na ulici, u autobusu, za astalom, na bini. Ja sam ova astalska varijanta donošenja pesme, ona teža, zahtevnija.

- Baš kao u ratu, i ja sam uvek na brisanom prostoru, jedan na jedan: "Kako ne znaš ovu pesmu a zanaš onu?" Na bini je lakše, nemaš povratnu informaciju, tu si zaštićen glamurom i efektima.

Suštinu patriotizma naučio je Veljo još od Obrena Pjevovića: "Draža mi je moja kuća i od Mrčajevaca. Ali, više volim Mrčajevce od Čačka, više volim Čačak od Beograda, više volim Beograd od Sarajeva, više volim Sarajevo od Beča, a Beč od Buenos Airesa... Pevaj bilo koju pesmu, samo pevaj, prvu koja ti padne na pamet. Dok pevaš, ne možeš nikoga da mrziš."

- Sećam se, pre pola veka policajac mi piše prijavu zato što sam pevao pesmu "Oj, vojvodo Sinđeliću". Ja mu uzmem podatke da bih znao ko me je prijavio, pa mu pojasnih: "Taj Sinđelić nema veze sa ovom Titovom Jugoslavijom, niti sa današnjom Srbijom i današnjom Turskom. On je ratnik iz drugog doba. Kad je video da će da ga pobede, potpalio je barut i poginuo sa svojim ljudima. Šta je tu uvredljivo po tebe ili bilo koga?"

(Goran Milošević)